Пролеће без мириса цвећа *Драгојло Јовић

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ МИРИСА ЦВЕЋА

Ово ми  пролеће,  не мирише на цвет,
већ на барут, гареж и спаљену наду.
Небо је  рањено, гноји се свет
само киша спира чађ у замрлом граду.

Време нас сурово жваће и пролази крај нас,
меримо остатак живота док небо броји кости.
У трци за „бољим“ изгубисмо човека глас,
постали смо роба, без мрвице милости.

Похлепа као куга  под кров се увукла,
измислила успех да прода нам самоћу.
Нит породичног гнезда тихо је пукла,
дали смо топлину за сребро и хладноћу.

Гледамо екране, а не у очи брата,
зидови су важнији од образа и стида.
Затворисмо души сва честита врата,
док љубав  полако губи се из вида.

Отац је странац,  мајка поста сенка,
трпеза је хладна, без речи и молитве.
Љубав је постала и сећању танка,
па доброта  вене, без жара и жртве.

Земља се гуши под теретом нашег греха,
вода у мртвилу муца, а шума једва дише.
У овом пролећу нема љубави и смеха,
Док  небо над нама горке сузе брише.

Зар да земља нас испљуне на сопствено смеће,
где нико ником не припада, нити га зна,
ништа исто више бити неће,
јер сами смо кренули у понор до дна.

                                                   Драгојло Јовић

Марија Божовић – МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући, мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви некако најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

 

 

°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића

 

PEVAM OVU PESMU TEBI- Dragan Milošević

PEVAM OVU PESMU TEBI

Voljena moja,
pevam ovu pesmu Tebi,
tvoj lik mi ne da mira i sna
Kako da kažem ,
gordom , sebi,
davno ranjeno srce moje
kuda da krene sa dna.

Od kada saznah da postojiš,
osim tebe ničega nema
u mislima mojom.
U glavi mi korake brojiš
i više ne znam
da l’ hodam, lebdim il’ stojim.

Kada te ugledam
u susretima našim,
nisam svestan
da l’ je san ili blažena java.
Sve više strepim,
sve više se plašim,
da mi na blaženoj javi
razum spava.

Da bih opstao
pod Suncem što prži
i da od tebe nikud ne odletim,
čvrsto me stegni,
za ruku me drži,
tvoju ljubav da osetim.

I L U Z I O N I S T A

U utrobi pakla, ponornici duša
gde bezvredno htenje u pakosti drema
tamo gde se večnost mom životu gnuša
u praznini zvezda tražim čega nema

Dok mrtva tišina niz hodnike puže
kroz pepeo snova gde nestaje sena
u očima noći crne slutnje kruže
tražeći u tami nešto čega nema

Iz beznađa trulog ka svetlosti hrlim
razapet na stubu gnojavih dilema
pružam svele ruke nešto da zagrlim
nešto što u raju nit u paklu nema

I kroz bezdan gde ni Bog ne sme da siđe
u memljivoj krvi raspadnutih tema gledam kako večnost sama sebi priđe
žedna neke čežnje koje više nema.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
23.05. 2026g.

ТРУДИМ СЕ – КОЗИЋ САША

Трудим се,

заиста се трудим,

али…

 

Све што сам хтео имао сам.

Али да ли сам заслужио , не знам.

Бог зна.

Све ће Он на крају решити.

 

Трудио сам се да не изневерим родитеље,

а да ли сам , не знам.

Надам се да нисам.

 

Сада када размишљам…

прихватићу све,

само да добијем опрост

Ако сам грешио

 

Мада дугови се враћају.

Морају.

 

Сада кад о томе мислим,

не могу

а и нећу

себи да тражим оправдање.

 

Карма увек побеђује

нас обичне смртнике.

 

Неуништива је