Док тишина јечи
у мојој глави, правећи кривине,
креативни хаос јуриша
на последње трзаје
мог, могу рећи, умишљеног писања.
Ја узимам себи за право да судим
свима онима који мисле да знају
голготу коју пролазимo.
Разумеју само они
заведени светлошћу великих градова,
који од сопственог смрада
не виде истину
која их окружује.
Истину малог човека,
свакодневно силоваnог
у беспућима модерног живота.
Свих оних политичара
чије су душе испране алкохолом,
који својом мантром свакодневице
уништавају све познато
у овом непознатом свету,
пуном смрти.