Добродошли!
Све моје идеје и мисли
сакупио сам
и бацио у запећак младости.
Прождиру ме године,
болест…
а време , не иде,
лети.
А ми ,
чекамо.
Увоштили смо се чекајући,
мислећи да смо паметни.
Нисмо.
Само смо се скупили,
згрчили,
па изгледамо паметни.
Чекамо.
Не знамо шта.
А има само један излаз,
вечност.
Када нас одведу тамо,
све стаје.
Време не тече,
не иде,
не лети.
Ми стојимо.
Вечност стоји.
СТАНИ ЧОВЕЧЕ
Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.
Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?
Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.
У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?
Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.
А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.
Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.
Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.
Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.
Драгојло Јовић
Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.
Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.
Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.
Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.
Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.
А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.
Али за то, ко још мари…
Nije mene strah,teskoba je neka
što me sudba vraća opet staroj iži
gde tiga u mraku zabrađena čeka
tamo gde Gosporu mogu biti bliži
Kroz trnje I šiblje istinu sad tražim
ono sveto zrno zakopane nade
tražim grumen zlata jade da ublažim
komad večne sreće Bog da meni d koade
U tišini noći dok se duša slama
i dok svaka miso kao kamen tišti
ja podižem pogled iznad svojih tama
tražeć zlatno zrno što pod stenom vrišti
Jer i kad se puti u beznađe sliju
i kad stare rane opet prokrvare
znam da negde gore tiho zvezde bdiju
čuvajući spomen na stare brvnare
Ako padnem opet nek me vera digne
nek me vodi staza kroz oluje sive
nek iz bola mene nova snaga stigne
da zalečim bolne svoje rane žive.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
02.05.2026g.
Prvomajska zora rudi,
ka Bagdali hrli reka ljudi.
Okupila se radnička klasa,
čvrstim koracima ka Bagdali korača.
Godine se svake okupljaju,
svetski praznik rada proslavljaju.
O rezultatima svoga rada ponosno
pričaju,za nove pobede planove
stvaraju.
Omladine puno tu je, igre naše Šumadije, pesme, recitali, praznik se slavi. Tradicija stara stotrideset godina, novu želju za uspehe radnicima donela.
Uz žamor se tiho po grupama odvajaju, sećanja svoja oživljavaju. Laganim korakom niz Bagdalu hodaju, novom se Uranku dogodine raduju.
ВАСКРСНУЋЕ
Кад се разочарате у најдраже
Кад се све што сте градили сруши
Кад дело ваших руку буде разбијено
И смисао целог живота изгубљен
Сетите се: то се Бог игра са вама
Спремио је за вас тест
Данас сте ви праведни Јов
И само треба да издржите
Све ће то проћи кад будете потпуно поражени
На пустој ледини нићи ће нови цветић
Љубићете зелену траву на земљи
Коју сте натопили сузама својим.
Обрадоваћете се сили живота
Опет ће вам Бог измамити осмех
Чућете у души звона васкрснућа
И опет ћете волети нешто ново.
(C) Нина Симић
ЛИСАЦ
Живот је преварант стари
Као лисац се прикада чим се спокој јави
Препреденко један
Не да опоравак ни опуштање
Већ сутра ће опет
Непријатно да изненади
Нови ударац да зада
Не може се њему веровати
Кад ће мало среће да удели
На перону чекам
А возови пролазе
По којој ли цени мир доносе
Априлска најбоља песма:
Мојој Љиљани
Љубљена моја, све је исто,
Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.
Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.
Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.
Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.
Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.
Радован Караџић
Slušam često ispod prozora
pesmu sa vrha bora,
uživa celo moje biće
slušajući kako šareno cvrkuće.
Na vrhu kao kralj na tronu
hvali se gledaj moju krunu,
slušaj melodije majskog jutra
gledaj paradu raspevanog cara.
Vazduh ushićeno sa pesmom talasa
uz operu sa zelenih terasa,
ustajem radostan u zoru
čekam crvendaća na boru.
(C) Miroslav Krnjeta
Седим по цео дан,
Читам и пишем много.
Окренут сам себи,
Можда зато и разумем ову ситуацију.
Америка је за цео свет ,
Осим за Русију.
Европа за све Балканце ,
Осим нас Срба.
Ми никога не слушамо.
Ко би хтео нама да господари?
Не дамо се.
Бар покушавамо да се надамо.
Многи су зубе на нама поломили ,
Са Дрине, Дунава, Саве, Мораве
Побегли.
Они и данас
Теку.
Улазе у вечност.
Надам се
Да ће и Србија