Добродошли!
Крају родни, крају мој…
(превод са руског оригинала „Край ты мой, родимый край…“ Алексеја Константиновича Толстоја)
Крају родни, крају мој,
Ти си галоп на слободи,
С неба крик је орла сој,
Вучји зов што пољем броди!
Домовино моја, ‘ој!
Непрегледни, стари боре!
Поноћни славујев пој,
Ветар, степа, облак горе!
Тек када је тишина
проговорила из мене
схватио сам да је то песма
Крили смо се заједно
ја , песме у телефону
а живот , мене
Плашио сам се да ми се не смеју,
можда сам направио грешку
Више ми није било битно
да напишем нешто
већ колико ћу гласова добити
У целој тој причи
изгубио сам себе
Опет ћу почети да ћутим
да не пишем
себе да повратим
Да осетим громогласну тишину
која се гуши у сопственом еху
а гуши моја чула
Себе у мени
тражим време које ме покреће
да победим себе
Да песме из мисаоног затвора
изађу веселе
Јер
ипак изгледа
тишина ствара уметнике
Tamo gde leži Fruška gora
gde su šume panonskog mora,
pesme dunavskih vetrova
ravanička zvona Lazareva.
Kuća mitropolita i vladika
kula vitezova vojvode Mirka,
tu je pevala Vrdnička vila
na brdima Srpski rod vozdignula.
Tamo gde su bili čardaci
paori graničari šumski ratnici,
sremski ponos krsta rasadnik
to je rode kruna Vojvodine Vrdnik.