Добродошли!
Sedim na klupi ispod jasena
pored prolaze reke zaljubljenih,
a ja se sećam ljubavi prošlih vremena
kalemegdanske klupe otkucaje srca
zaljubljenih.
Sedim mirno letnje veče
gledam sreću ljubav kako leti,
lepo je od pogleda i dodira goreti
vraćam filmove u grudima seta peče.
Sedim na klupi došla je jesen
žuto lišće i vetar raspaljuju nostalgiju
dok čeznem da osetim poljubaca magiju,
sedim sa lišćem usamljen ispod jasena.
Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,
nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,
kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,
kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.
PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,
strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,
osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,
umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.
Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,
odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,
vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,
na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.
Топлица је моја мајка,
српски понос,
српски род,
као свети
апостолски тихи ход.
Ој Топлицо мати моја,
мене храни земља твоја,
плодови и српска шљива
и храст свети, житна њива.
И крст што је над црквом се свио
Бог је за нас увек свети био.
Бог нам даде цркву
Вартоломеја и Варнаве,
да је сви Срби увек славе.
За моје село Чучале
и српске су војске знале…
Ту и беше Маркова стопа,
где стајаше и два топа,
ту се српска битка била
Топлица је наша сила.
Настави са читањем “СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић”
Пре неки дан,
на тераси седим
сам.
Прохладно је.
Седим у колицима,
покривен ћебетом,
грејеме
Пијем кафу и посматрам.
Прво пролази мушкарац,
отац.
Преко врата, па испод главе
виси торба.
Сапет,
као коњ са зобницом.
Води две девојчице.
Вероватно ћерке.
Нешто причају,
смеју се.
Иза њих, неколико метара,
иде мајка.
У левој руци цигарета,
десном држи телефон на уву.
Са неким прича….
Ја не трепћем.
Гледам.
Ружно је
Срамота ме је.
Скидам ћебе са себе.
Тешко устајем,
уз неку муку.
Морам.
Не могу то да гледам.
Где је ту поштовање?
Црвени макови
Још један пролази дан
И вече стиже полако
Ал’ привидан је сан
Да живим лепо и лако.
Године доносе немир
Тешко је видети сутра.
Срце стрепи од страха
Немоћи следећег јутра.
Ја се не бојим смрти,
Јер то су црна врата
Иза којих је светло
И поље црвеног мака.
Тешке су биле одлуке
Разумем живота плиму,
Само се осећај мења
За даљину и величину.
И са сетом се окренем
Да видим своје трагове…
Трагове као згажене
Предивне црвене макове. Настави са читањем “Црвени макови – Весна Маслић “
Sred Balkana dva su druga,
što zajedno dane broje,
daleko van dvojkinog kruga,
Glupomir i Trpivoje.
Od detinjstva ranog, zna se,
gledali su stvari svoje,
u se, na se i poda se,
Glupomir i Trpivoje.
Ćute, rade šta se kaže,
kultura osnovna to je,
uvek daju šta zatraže,
Glupomir i Trpivoje.
Kad pozovu da ratuju,
jave se da ih postroje,
da pucaju i gladuju,
Glupomir i Trpivoje.
Porez, dažbine plaćaju,
nikad ništa ne odvoje,
na loše dobrim vraćaju,
Glupomir i Trpivoje.
Politikom se ne bave,
nose kako im ga skroje,
skromno žive, Slavu slave,
Glupomir i trpivoje.
Kad pitaju; “nije loše”,
i gore biti moglo je,
šta imaju to i troše,
Glupomir i Trpivoje.
Nade nam je ponestalo,
pitaš se za to kriv ko je?
a znaš da smo svi pomalo
Glupomir i Trpivoje.
Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi
Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama
Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga
Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.
Већ сат времена седим
на тераси.
Пијем кафу полако,
с уживањем.
Сам сам.
Тишина убија време
које клизи у недоглед.
Чујем зидни сат,
секундара куца.
Ова самоћа ми прија.
Покушавам нешто да напишем,
а стомак ме обавештава
да постајем гладан.
Постављам себи трпезу.
Сечем парадајз,
узимам сланину.
Јогурт је на столу.
Питам себе:
Није ли ово врхунац?
Парадајз, сланина, јогурт и хлеб.
Шта ми друго треба?
На тренутак помислих:
то је то.
Звоно.
На вратима поштар.
, Где си, Сале?
Ево ти рачун за струју ‘’
Поглед ме враћа у стварност.
9.800 динара.
Поштар одлази. Ја више нисам гладан.
.
Zapitam se ponekad sude sveti,
Za očaje, za pokolje,
Za ljudske slabosti.
Deca su mi bolesna na pameti,
Ali ne možemo pobeći od realnosti.
Sudnji dan i sudnji čas,
Svakom će sigurno doći,
Neko će živeti u izobilju
A neko da kupi hleb neće moći.
Pravedan svet ne postoji,
Pravda u bunaru spava,
Čovek je proklet kad druge,
Zbog svoje sreće vara.
Ovde spavaju oni,
Što pravdu treba da vode,
Čovek čoveku je najveći vuk,
Makar u pakao da ode.
Nema nigde kraja,
Kraj vodi na dve strane,
neki su tu za druge a
Drugi da sebe odbrane.
Autor: Sandra Jovanović
.Рођен сам двадесет година по завршетку Другог светског рата.
Нисам га доживео.
Али је моју генерацију докачио рат у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову.
Ни револуције нису нам стране.Доживели смо их.
Бомбардовали су нас. И то смо преживели.
Некако.
Преживели смо сва проклетства
Дочекали сва надања.
И кад смо коначно почели да живимо, да имамо,
Bолест ме прикова. Како да је рачунам? Као награду или казну?
За ратове које смо водили, где су ме убијали,
Где сам убијао.
Или као…