ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

БРАТСКА ПРИЧА

БРАТСКА ПРИЧА

Два је сина, мајка изњедрила,
и под истим кровом одњивила,
у којем су скупа одрастали,
док нијесу у људе стасали.

Када су се браћа поженила,
једна кућа тијесна им била,
те, не хтјеше скупа живјет` више,
па имање тада под`јелише,
и сопствене куће направише,
јер се тако комотније дише.

Сваки своје слиједи смјернице,
оснивају своје породице,
ал` увијек лијепо се слажу,
један другог у свему помажу,
и све братски, ка` што ваља раде,
а Бог драги и срећа `им даде,
да посједе своје увећају,
и да бројно потомство имају.

Цвату лозе два брата рођена,
за период дугога времена,
успјехе ће велике постићи,
и постати угледни племићи,
па титуле важне добијају,
и сопствене војске оснивају.

Потом своје краљевине праве,
тако двије створише државе,
једна бјеше дивна Рашка плодна,
а друга је Зета благородна.

С душманима стално су се клале,
ал` су једна другу помагале,
и жртве су небројене дале,
да би своје круне сачувале.

Кроз та дуга и тешка времена,
носиле су голема бремена,
да би оне слободу имале,
бранише се од свакоје але,
те су много поднијеле јада,
како тада, тако је и сада,
да се браћо живи у слободи,
та се борба непрекидно води.

Све до данас, Богу драгом хвала,
престо свој је свака одржала,
и сад атар два рођена брата,
голем дио Балкана захвата.

Од Хоргоша до Јадранског мора,
освиће нам слободарска зора,
а што сада, два су ентитета,
то никоме не треба да смета,
у њим` живе два братска народа,
испод капе небескога свода,
исте вјере, ка` и крсне славе,
и ако су засебне државе,
што је наша Црна Гора славна,
ђе је вјера тврда православна,
и предивна земља поносита,
наша братска Србија честита.

Ор`о исти с грбова им маше,
да су вјечне обје земље наше,
и нека нам буде у навици,
братски однос у свакој прилици,
и да Бог нам добре вође даде,
који људски и праведно раде,
да то никад са ума не смећу,
но се вазда као браћа срећу,
руке шире и у лица љубе,
част и образ никад не изгубе,
да с` односи часни и честити,
то ће свима од користи бити,
па што роде ту истину крити,
коју ћу вам јасно предочити,
ми смо браћо, један народ исти.

„У слози расту и мале ствари, а у неслози се и
највеће руше.“
Гај Салустије Крисп

„Државнику је потребан телескоп, а не наочари.“
Публије Валерије Публикола

У Новом Саду, на светог Трифуна 2020 љета Господњег

ЗАВИЧАЈНА ТУГА

Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова

На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?

Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,

Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.

Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром

гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.