Бесциљно трчим историјом свог живота,
тражећи своје младалачке снове
Све у нади да их нећу наћи,
да их не разбудим,
да ми не побегну,
да више не сањам.
Јер када престанем,
бојим се, нестаћу.
Можда ће неко причати о мени,
а можда и неће.
Постали смо дрвени,
осим себе никога не видимо,
а живот меље
појединце
који су поклекли.
Плаше се себе
и својих мисли,
зато и нестају,
необележени.
Не сањају више.
Туга и тишина
их прекривају.