Добродошли!
Немир у ваздуху
надјачао је мир у мојој глави.
Пребирам по својим мислима,
чекам мир у своме телу
да престанем да дрхтим.
Чекам олују,
ватру тела,
да ме спасе очаја тишине.
Да напишем нешто
што греје,
што разбија све немуште мисли.
Да пробуди поток
неизрециве среће,
прелепог почетка
новог дана.
Дана који носи у себи
зрно страсти
пристигле
из најдаљег дела
свемира
моје напаћене душе.
ПРОЛЕЋЕ БЕЗ МИРИСА ЦВЕЋА
Ово ми пролеће, не мирише на цвет,
већ на барут, гареж и спаљену наду.
Небо је рањено, гноји се свет
само киша спира чађ у замрлом граду.
Време нас сурово жваће и пролази крај нас,
меримо остатак живота док небо броји кости.
У трци за „бољим“ изгубисмо човека глас,
постали смо роба, без мрвице милости.
Похлепа као куга под кров се увукла,
измислила успех да прода нам самоћу.
Нит породичног гнезда тихо је пукла,
дали смо топлину за сребро и хладноћу.
Гледамо екране, а не у очи брата,
зидови су важнији од образа и стида.
Затворисмо души сва честита врата,
док љубав полако губи се из вида.
Отац је странац, мајка поста сенка,
трпеза је хладна, без речи и молитве.
Љубав је постала и сећању танка,
па доброта вене, без жара и жртве.
Земља се гуши под теретом нашег греха,
вода у мртвилу муца, а шума једва дише.
У овом пролећу нема љубави и смеха,
Док небо над нама горке сузе брише.
Зар да земља нас испљуне на сопствено смеће,
где нико ником не припада, нити га зна,
ништа исто више бити неће,
јер сами смо кренули у понор до дна.
Драгојло Јовић
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући, мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви некако најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
PEVAM OVU PESMU TEBI
Voljena moja,
pevam ovu pesmu Tebi,
tvoj lik mi ne da mira i sna
Kako da kažem ,
gordom , sebi,
davno ranjeno srce moje
kuda da krene sa dna.
Od kada saznah da postojiš,
osim tebe ničega nema
u mislima mojom.
U glavi mi korake brojiš
i više ne znam
da l’ hodam, lebdim il’ stojim.
Kada te ugledam
u susretima našim,
nisam svestan
da l’ je san ili blažena java.
Sve više strepim,
sve više se plašim,
da mi na blaženoj javi
razum spava.
Da bih opstao
pod Suncem što prži
i da od tebe nikud ne odletim,
čvrsto me stegni,
za ruku me drži,
tvoju ljubav da osetim.
U utrobi pakla, ponornici duša
gde bezvredno htenje u pakosti drema
tamo gde se večnost mom životu gnuša
u praznini zvezda tražim čega nema
Dok mrtva tišina niz hodnike puže
kroz pepeo snova gde nestaje sena
u očima noći crne slutnje kruže
tražeći u tami nešto čega nema
Iz beznađa trulog ka svetlosti hrlim
razapet na stubu gnojavih dilema
pružam svele ruke nešto da zagrlim
nešto što u raju nit u paklu nema
I kroz bezdan gde ni Bog ne sme da siđe
u memljivoj krvi raspadnutih tema gledam kako večnost sama sebi priđe
žedna neke čežnje koje više nema.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
23.05. 2026g.
Трудим се,
заиста се трудим,
али…
Све што сам хтео имао сам.
Али да ли сам заслужио , не знам.
Бог зна.
Све ће Он на крају решити.
Трудио сам се да не изневерим родитеље,
а да ли сам , не знам.
Надам се да нисам.
Сада када размишљам…
прихватићу све,
само да добијем опрост
Ако сам грешио
Мада дугови се враћају.
Морају.
Сада кад о томе мислим,
не могу
а и нећу
себи да тражим оправдање.
Карма увек побеђује
нас обичне смртнике.
Неуништива је
Сањала сам да ћемо се срести
Послије безброј самотних ноћи,
Година дугих срећних и болних,
Са већ сиједом косом да ћеш доћи,
Да у башти у хладу кестенова
Оживимо жубор младости наше,
пијемо слатку чежњу са усана,
пусте даљине недодир нам даше.
Младости моја свилом проткана,
Ружичасти сјају на твоме длану,
Десило се давно у једноме трену
Кад жар љубави у грудима плану.
Никад не згасну, остаде да тиња
Угарак живи кроз облаке и буре,
Кроз отров, јад и живот чемерни
Жижио је љетима у поноћне уре.
Сањала сам скидаш ми звијезде,
Ону највећу дијамантну звијезду
Спусташ на моје топло узглавље
Да ме грије ко’ птиче у гнијезду.
Залуд је сањала моја луда душа,
Недосањани сан покрила је јава,
Бијесни вјетрови су те однијели,
За тобом безнађе и бол не јењава.
СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ
Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.
А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.
Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.
И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.
Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.
А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.
Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Живи живот док је вакат.
Драгојло Јовић
Ово ме сунце тако лепо греје
Душа се, тако, смирено смеје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Светло ликује, спомен, једног града,
Хладног, а сјајног Петрограда.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај небо, чуј, птице што поју
Свака нам, пева песму своју
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај пупољак, цвет што одважно стоји,
Ничег се, чини ми се, он не боји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај мајку, што се, свом силом бори,
Оца ,што са њом заједно све би да створи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај дете, што се , радосно смеје,
Није му хладно, напољу снег веје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај двоје, што се, под капутом грле,
Једно ка другом, с љубављу, очима хрле
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај мрава, што би, вредно да ради,
Баштована, што своје, замисли сади.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Нађи ме тамо, где се, људи моле,
За све ове људе, што земљом плове
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај реку, море, таласи душу додирују,
Недостижни хоризонти, невидљиви, али умирују.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај луталицу, што се, свом снагом тражи,
Живот му је, ипак, гле, постао дражи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Погледај Божији храм, и он, изнад хоризонта стоји.
Слави Бога, док човек, све његово, мало и велико броји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.
Цео живот радимо.
Трудимо се.
Живимо без грешке.
Напети смо.
Чекамо тренутак.
Један једини тренутак.
Цео живот стоји
због једног трена.
Четрдесет, педесет година
чекаш да дође тај трен,
да будеш победник.
Што би рекли ,
у правом тренутку,
у право време,
на правом месту , погодак.
Живот је решио да те награди.
Цео живот се мења набоље.
Питаш се:
да ли је то могуће?
Четрдесет година
преданог рада,
муке,
борбе…
И…
све је бачено
пред ноге живота.
Стари живот
одбацујеш оберучке.
Почињеш нешто ново.
Нема муке.
Успео си у животу.
Све имаш.
Осим…
Осим наде.
А у ствари,
немаш разлог за тугу.
Све имаш.
Ипак,
са сетом почињеш
да се сећаш прошлог живота.
Осећаш погледе околине на себи.
Куну те…
Осуђују те
Иако ти је живот био тежак,
пун неке муке,
био је леп.
Почињеш да желиш
да се врати прошлост,
мука,
онај стари живот.
Ипак је све било боље.
И тада…
пуче нешто.
Тргнеш се.
Схватиш
да си с
ве сањао.
Устајеш,
крстиш се,
и захваљујеш Богу
што си жив.