Добродошли!
Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.
Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.
Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.
Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.
Пламен небески сијева свуда,
Ни даха, ни звука, босоног пук.
Колоне избјеглица ко зна куда
Крећу без страха, злослутни мук.
Опет је у мајке уз облак дима
Кћерку убила челична птица,
Сина јединца кроз пусто поље
Проклетом руком згоди хаубица.
Тенкови газе, пред собом косе
Изрешетане душе леже уз пут,
Док једна мала ручица у грчу,
Тек умрлу мајку вуче за скут.
Звјериње гони, урличе кличе,
Поново ближњега крвави пир,
Јасеновачке кости проклињу,
Наивност, опрост и лажни мир.
У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека
НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ
Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.
Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.
Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.
Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.
Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.
Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.
Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.
Драгојло Јовић
Мирисом опојним јутро ме буди,
чистим ваздухом шири ми груди.
Зелена трава, цвеће шарено,
двориште јутарњом росом умивено.
Шири се мирис пркоса и лала,
нарциси жути оаза мира мала.
Воће процвало, крушка, дуња и трешња,
сваки се цветак својом бојом смешка.
Маче мало, црно-бело,
се на врх дрвета попело.
Његова радост и велика срећа,
горе-доле пут дрвећа.
По цвећу слећу раздрагани лептири,
опојан мирис ружа се шири.
Буди се душа раздрагана и срећна,
има ли ишта лепше од пролећа.
(C) Вера Шабић
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
Slušajmo anđele kako pevaju
zvona Hristovu pobedu javljaju,
pogledajmo u svetlo nebeskoga svoda
slavimo danas braćo i sestre Gospoda.
Okadimo domove mirisima tamjana
upalimo sveće ljubavi u dušama
otvorimo pupoljke srca da u njima
Hrist lista,
neka nam misli budu rajska cesta.
Veselimo se dobri ljudi
vaskrsnuo Gospod iz hada
u goste dolaze ljubav, vera, nada,
tama nestaje a cvet života se budi.
Poljubimo krst zahvalimo Hristovim
darovima
pevajmo volimo praštajmo slavimo,
ceo svet danas zagrlimo
i slavimo Gospoda u našim srcima.
Pogana nada
Kad večnost upali svoju poslednju sveću,
tihi koraci priđu do mene.
U oku zatreperi sjaj —
kao nada da i svemir ima kraj.
Sve tame bude zebnju,
a čula me, u zanosu, bodre:
biću tu za tebe —
uvek, i tamo i ovde.
Sve potoke, reke i okeane
milujem nežno,
rukom od žada.
A sveća ne gasne —
u meni i dalje tinja
pogana nada.
Visina čelične noći zasvetli —
znak težine i dubine,
i želje da menjam sebe.
Sve vode, sve suze
ne brišu obrise sjaja.
Svemir nas čeka — i vodi.
Težina reči,
kao kamen u džepu, podseća:
kosmos uvek ima
rezervnu sveću.
Ruka od žada, magičnom kredom,
beleži pogano vreme —
a ja želim samo
da promeni i mene,
i tebe u meni.
ПОЛА СРЦА
Одлазим…
А тешко ми је и не знам како ћу
Пола срца сам ишчупала
И бацићу га ево..
Згрешио си драги
Само савршено хоћу
И ништа окрњено нећу
На љубави ја никакву сенку не трпим
Kazuj Bože jest li rana od šejtana,
ili je usud poganijeg mi roda
što je mladost bolom Bože okovana,
pa po staklu,trnju bosonoga hoda
Zle je vražje oči pogledaše preko
kamenjem i krvlju oprskaše vrata
najcrniju kletvu izreče joj neko
potamniše dušu svetliju od zlata
Praštaj Bože grehe nek joj srce blista
blagoslov svoj spusti na sva njena dela
pogle Bože kako duša joj je čista
nek zanavek bude srećna i vesela
Na nebeska vrata nek se greh ne spusti
nek zlo u ljudma na Božju pravdu čeka
što Stvoritelj reče šejtan ne izusti
nek joj život teče kao mirna reka.
autor
Jovica N Ðorđeviċ
11.04.2026g.