Добродошли!
Zbunjena, uplašena,
ranjena, sama,
osećaj koji ne bih da pamtim.
Ništa što gubim — ne bih da patim.
Klizim kroz vreme, lažem sebe
da vidim dalje — a nema ničeg.
Ništa ne vidim… i toga se stidim.
Iskrice tamne u mojoj sumnji,
želja se budi pred mojom tugom.
Ništa ne osećam — zbir je nula,
na dugme gasim svoja sva čula.
Postajem niko — i napokon sanjam,
sve crne rupe tami poklanjam.
Sanjam da u njih i sama tonem,
sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.
Играмо се са душама умрлих ратних другова
Са свим недореченим,
изгубљеним, оплаканим судбинама,
сирово упрљаним крвљу,
а окупаним у медовини
старих Словена.
Ратника светлих,
не прљавих од блата,
образа румених од плача,
а не од шамара црне судбине.
Заливени у праскозорје
невидљиве истине,
што сабира сапатнике
у смрти и у животу.
Плачем за њима
погледом упртим у небо,
где облаци језде
окупани сунцем,
у свечаним кошуљама
и плавим панталонама,
џепова препуних
гуменних бомбона