Добродошли!
Пламен небески сијева свуда,
Ни даха, ни звука, босоног пук.
Колоне избјеглица ко зна куда
Крећу без страха, злослутни мук.
Опет је у мајке уз облак дима
Кћерку убила челична птица,
Сина јединца кроз пусто поље
Проклетом руком згоди хаубица.
Тенкови газе, пред собом косе
Изрешетане душе леже уз пут,
Док једна мала ручица у грчу,
Тек умрлу мајку вуче за скут.
Звјериње гони, урличе кличе,
Поново ближњега крвави пир,
Јасеновачке кости проклињу,
Наивност, опрост и лажни мир.
У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека