Аутор: Vera Šabić

SIJA IZ OKA ISKRA DUBOKA,
LJUBAV DARUJU DVA ZELENA OKA.
TIŠINA NEMA, GLAS SE NE ČUJE,
SAMO ISKRA ZELENOG OKA
LJUBAV DARUJE.

USNE NEME, REČI TIHUJU, ISKRICE
LJUBAVI IZ OČIJU VRCAJU.
KADA SE VOLI U SNU I NA JAVI,
ISKRA I OKA DOKAZ JE PRAVI.

ISKRA OKA NEŽNA, DUBOKA SANJIVIM
POGLEDOM URANJA U DVA ZELENA OKA.
POGLEDI ČISTI, DUBOKI, BISTRI,
ISKRA IZ OKA, MAGIČNE MISLI.

TREPTAJ TRENUTKA, POGLEDA DVA,
ISKRA IZ OKA, LJUBAV PLANULA.
DVA OKA, ZELENA DUBOKA, KAO
REKA ŠIROKA SVOJOM TOPLINOM
OTVORIŠE VRATA MOG ŽIVOTA.

MIR,
TIŠINA.
ŠUM MORSKIH TALASA.
SPOKOJ.
DUGO ISČEKUVANI DANI SVETLOSTI.
SHVATAM,
RAZUMEM,
BAČEN KAMEN TUGE.
OSMEH,
SREĆA,
RAĐANJE NOVE ZORE.
RUŠENJE KULE, ZIDANJE NOVIH TEMELJA.
SMISAO I SHVATANJE ŽIVOTA.
UVEK JE PRAVO VREME.

POGLED TI DALJINOM LUTA,
TEBI PRUŽENA, OSTA,
MOJA PRAZNA RUKA.
NA ČELU UREZANE DUBOKE BORE
SLUTIM, TEŠKE TE MISLI MORE.

TUŽAN OSMEH NA LICU SKRIVAŠ,
ŠTA SE TO S TOBOM ZBIVA?
ĆUTNJA DUGA, NOĆI MRAČNE,
SLUTIM, MOJE REČI NIŠTA NE ZNAČE.

SRCE SE MOJE STEGLO
KAO LASTA MALA,
TUGA TEŠKA NA GRUDI PALA,
NAD SREĆOM MOJOM SE NADVILA.
SLUTIM, OBLAKE CRNE STVARA.

BAT KORAKA KROZ NOĆ SE ČUJE,
TAMA IH OD MENE UDALJUJE,
ODLUČNI, ČVRSTI,
KA NOVOJ ZORI HRLE.
SLUTIM, RAĐANJE NOVOG DANA
DONOSI BURE I OLUJE.

Prvomajska zora rudi,
ka Bagdali hrli reka ljudi.
Okupila se radnička klasa,
čvrstim koracima ka Bagdali korača.

Godine se svake okupljaju,
svetski praznik rada proslavljaju.
O rezultatima svoga rada ponosno
pričaju,za nove pobede planove
stvaraju.

Omladine puno tu je, igre naše Šumadije, pesme, recitali, praznik se slavi. Tradicija stara stotrideset godina, novu želju za uspehe radnicima donela.

Uz žamor se tiho po grupama odvajaju, sećanja svoja oživljavaju. Laganim korakom niz Bagdalu hodaju, novom se Uranku dogodine raduju.

Мирисом опојним јутро ме буди,
чистим ваздухом шири ми груди.
Зелена трава, цвеће шарено,
двориште јутарњом росом умивено.

Шири се мирис пркоса и лала,
нарциси жути оаза мира мала.
Воће процвало, крушка, дуња и трешња,
сваки се цветак својом бојом смешка.

Маче мало, црно-бело,
се на врх дрвета попело.
Његова радост и велика срећа,
горе-доле пут дрвећа.

По цвећу слећу раздрагани лептири,
опојан мирис ружа се шири.
Буди се душа раздрагана и срећна,
има ли ишта лепше од пролећа.

(C) Вера Шабић