У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека
(Прочитано: 32 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.172.575 пута)
