Pogana nada

Pogana nada

Kad večnost upali svoju poslednju sveću,

tihi koraci priđu do mene.

U oku zatreperi sjaj —

kao nada da i svemir ima kraj.

Sve tame bude zebnju,

a čula me, u zanosu, bodre:

biću tu za tebe —

uvek, i tamo i ovde.

Sve potoke, reke i okeane

milujem nežno,

rukom od žada.

A sveća ne gasne —

u meni i dalje tinja

pogana nada.

Visina čelične noći zasvetli —

znak težine i dubine,

i želje da menjam sebe.

Sve vode, sve suze

ne brišu obrise sjaja.

Svemir nas čeka — i vodi.

Težina reči,

kao kamen u džepu, podseća:

kosmos uvek ima

rezervnu sveću.

Ruka od žada, magičnom kredom,

beleži pogano vreme —

a ja želim samo

da promeni i mene,

i tebe u meni.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović