ПЕРВЕРСИЈА
Грозан, нераспремљен стан
Ужасно болан и испрекидан сан
Живот је преозбиљан, кужан
Горак укус у устима сваки боговетни дан
Од хуке вода са глечера те не чух
Божији престо није на планини, ни у алпском смету
Не постоје надахнућа горе, има само даха
Дах који не претходи духу.
Ти си перверсија чедности и чедност перверсијe
У Бранковој осетих љубав према свима
Нестаће сво зло и пркос пакосне персије
Тама је постала танка паучина, а ноге полетне
Ослепљен љубављу кроз коју љубих сва и све
Знам, од Тебе је али није свакодневна, пантеистичка
Кад би ме опет једном чедно, младалачки такла.
То су стране и градови из којих се пролама и чује:
Овде нема правде, нити Бога, само неред и „правда“
Крај и казна биће у граду у којем је Бог војевао
А крај је њина балсамована, смрт Египта. Смрт – крај и несрећа.
Живот – једино имање, увод је у живот. Истински мир тек чекам да ме нађе
Биће да је у посвети ненаписане књиге, на рецепцији хотела
неког града далеког континента.
Књига коју ће прочитати сваки други човек или нико.
Тада ћу ја опет можда бити ја, а све минуло туђе.
Нисам одметник, ни осветник, ни рањена звер
Моје боли су космичке, а ова земља, тираниска лађа
одбаци своју трулу даску
Не значе ти ништа речи и поеме
Мицкјевич странац, а Пољска je далеко
Моја туга за тебе је пољска, а ефимера – београдска.
Пјаности своје не видех али су тонови дур
У даљини негде Nocturno – Шопен, свира Шпилман, дуго.
Сократ је Христос, Христос није Сократ. Гозба и Благовест – умовање и љубав.
Смеју се, ништарије.
Писати, не бити описан; не смерати, него бити смеран.
Овде што сам јуче желео сутра ћу занавек дати Забораву.
Нема Едемâ у хладноћи, дугим зимама душе и сновâ.
Милена П. Барили грациоза, умре млада
Не хтеде ме ни случајни цигански караван
Нисам пророк ни пророчки син, него пастир и гајим дивље смокве
Саула Бог зацари с имања
Kao њему Давид – Ана Видовић ми псалмопева.