Песма за месец март 2026. – Љиљана Тамбурић – НЕ МОЖЕШ МИ ОТЕТИ ПЕСМУ

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

S A M A R

Kad upregnem dušu u jaram života
pa za zdravlje svima tad podignem čašu
to što nosim samar nije me sramota
samo marvi ne dam da me mučki jašu

Jer ovde se obraz prodaje za sitno
pa se lažlju krpi ko poderan plašt
a prodanoj duši nije ništa bitno
samo bar na tren da okusi tu vlast

Nek me zovu ludim dok uzimam meru
dok im reč u grlu ne postane kost
prodali su Boga,prodaće i veru
samo da u selu budu viđen gost

Nek se glođu sami oko trule vlasti
dok im srce crni ko gnojina rupa
a meni će kletom pod samarom časti
zanavek u sreći srdašce da lupa.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
01.04.2026g.

Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

МОЈ ТАТА

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.

 

ЖИВИМО ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Данас живимо време

затворено у пластичну кесу,

налик прошлости која искривљена стоји

на улазу у кутију

створену само за нас.

 

Прогнани из јуче,

и скривени у нама самима.

Као самураји што умиру у истини својих мана,

иако знају све елементе сопствене пропасти

отргнуте из заборава.

 

Као звезда водиља

што прошлост води на суочење

са истином стварности.

 

Величанствено звучи та искра самосвести,

створена за нас, пропале хероје живота,

који се полако враћају

из неког нама својственог сна.

Из доживљаја проживљених давно пре свих савремених токова пропасти

створених за неко ново рађање.

 

А ми,вадимо прошлост из џепа ,

кољемо га за наук свима,

као неприкладну творевину

 

Док свом снагом покушавамо

да створимо нову.

 

Прошлост корача у садашњост,

садашњост клизи у будућност,

 

а ми пуцамо по шавовима времена.