Отели сте парче хлеба,
комад земље родне груде,
ваљда вама више треба,
за туђим вам очи жуде.
Све борове, брезе беле,
трешњу младу насред поља,
и још штошта руке желе,
неко газда, неко гоља.
Лист од шуме, земље бразда,
и воћака пуне гране,
неко бедник, неко газда,
једном смркне, другом сване.
Отели сте воде хладне,
отели сте трешње плода,
за туђим вам очи гладне,
свој својега најпре прода.
Ал’ сећања она жива,
осећаје слатке буде,
још о дому срце снива,
где најлепше зоре руде.
Ту где цвета багрем стари,
ту најлепше дишу груди ,
залуд су вам силни ари,
Бог ће свима да нам суди.
Душу вам не могу дати,
да попуни све празнине,
залуд рђа злато блати,
лаж је ништа спрам истине.