Тата мој, и деда мој,
две звезде што не гасну никад,
отишли сте тихо, без гласа,
а у мени остаде вапај и крик.
Недостајете у сваком дану,
у сваком јутру што мирише на дом,
у сваком осмеху што заболи,
јер вас тражим у свему што волим.
Тата, твоје руке и даље памтим,
као заклон кад све постане страх,
као реч што ме увек подигне.
Кад паднем, устанем опет – ти отераш ми мрак.
Деда, твоје приче су остале,
у старим зидовима, у тишини,
у погледу што је говорио све,
и у доброти што никад не мини.
Често вам шапућем у мислима,
као молитву што срце зна,
па нека вас небо нежно чува,
тамо где душа вечито траје и сја.
А ја ћу вас носити кроз године,
кроз сузе што понекад теку саме,
јер љубав не умире, не одлази…
Она остане у души, у крви, у нама.
И кад ме сломи туга без речи,
ја подигнем главу, јер знам добро то:
да живи сте у мом кораку,
у мом срцу… заувек, тата и деда мој.
Бојана Петковић
