ЗГАРИШТЕ

Некад је весело било моје село
Када би дјевојке ишле на чесму
Послије тешких пољских радова
Да се освјеже и оперу уз пјесму,

Напију хладне планинске воде,
Понесу ведра за уморне косце
И жетеоце на житним пољима.
За вриједну момчад или просце.

А планинке у корпама носише
Ручак што мирише на варенику,
Испод сача насушни хљеб врући
За оне што косе жуту перунику.

Што је за уво стављају момци
Да је својој изабраници дарују,
Које лагано низ откосе долазе,
Иза округлих пластова извирују.

А кад мјесец изрони иза брда
И проспу се звијезде по селу,
Настаје кикот и цика, док санак
Слатки не укроти дружину веселу.

Ех, бјеше некад кад се сијелило
И вашаровало скоро до сванућа.
Кад се вјенчавало, рађало, крстило
Кад је домаћинска била свака кућа.

Данас од свега остаде згариште,
И коров прекри поља и ливаде,
Трагове страшног и минулог рата
Што најљепше цвјетове украде.

Претвори их у трнови вијенац
Као Христову круну на Голготи,
Ништа живо под Сунцем не оста
Да васкресне опет, да се оваплоти.

Једино лијешће из пепела ниче,
Зелено као некад, ал не рађа више,
Тужно прекрива мремер и крстаче,
А љешнике очи никад не видјеше.

PAD SA Visine-Miroslav Krnjeta

Od visoko dignutoga nosa
nisam video bližnje
ni nevoljnika bosa.
Najlepši, najbolji,
to mi je bilo geslo,
nisam video da veslam u prazno
držeći pogrešno veslo.
Ego mi je bio brat i drug
Sve se kretalo oko mene u krug,
penjao sam se u visine
Sprat po sprat.
Ponosan pun sebe,
gazila je moja noga,
u toj euforiji zaboravio sam Boga.
Samo ja, to su najvažnije vesti
zaboravio sam dobre zapovesti.
Lažima sam krio mane
u lažima proveo mladosti dane.

Lepa si snago, lepa si mladosti,
ma ko razmišlja o starosti
bežite od mene vi puni slabosti,
postao sam biće grubosti.
Više mi je stalo do stasa
nego do duhovnog spasa,
leteo sam do visine diva,
a onda pad sa visina
u baštu punu kopriva.

Na zemlji put bola i put blata
Stigla je brzo zaslužena plata.
Nestalo je hvale, smeha u trenutku
Ostao sam u mračnom kutku.
Usamljen sam a nemam krila,
Da odletim gde je sreća bila.
Tonem, davim se usred nepoznate
Dine,
Shvatio sam da ne postoji samo
Moje ime.
Da se ne pitam kad će kiša
Da postoji od ja sila viša.
Dobio sam jedno zvonce
Da znam da ne vučem konce.

Molim te Bože izvadi me
Iz tmine,
podigni u u oblake vrline
I spasi od sopstvene visine.

 

 

 

 

“СЕЛО”

Некада смо скупа снили,
све до касних летњих часа,
од младости ведри, чили,
чисте душе, витка стаса.

Као да смо иста рода,
исти лист наших гора,
делили смо свака плода,
исти хлеб тврдих кора.

И хтели смо свак за сваког,
погинути ако треба,
ударити слаб на јаког,
испод нашег плавог неба.

Али време чуда чини,
туђин стаде брат на брата,
оста гора на утрини,
оста птица без свог јата.

Па се сада ретко сети,
да упита друг за друга,
тек понекад птица слети,
на обронке нашег луга.

На сеоске путе знане,
где смо некад ишли често ,
спустила је шума гране,
умрло је наше место.

Без покрова, без опела,
умрлице што се чита,
нема више нашег села,
ни у пољу класја жита.

Ал’ кад дође свему крај,
и са прахом слегне тело,
ту ће бити души рај,
ту где јесте моје село.

 

 

 

 

 

СЕЋАЊЕ НА БОМБАРДОВАЊЕ- КОЗИЋ САША

Тишина ми прави друштво

Док испијам кафу и ракију

На мојој тераси

 

Дим из упаљене цигарете гребе ми очи

Сузe капљу

Да ли због дима или… саме иду

 

Сећања у устима

Само укус страха и језе

И једна

Молба Богу

 

За мир и престанак

Бомбардовања моје земље

И свих убијених

Нарочито деце

 

Данас се сећам

Опростити… не умем

А заборавити , нећу

 

Док сам жив

Носићу истину у себи

Као ожиљак

Који не пролази

Не мораш доћи – Нина Симић

Не мораш доћи

Не, ти не мораш доћи
Ја те више не чекам
И не зовем.
Остани у мојим сећањима
На сликама
И у успоменама.

Ти си сада неко други
Не личиш на
Оно што памтим.
Увеле су моје наде
Да ћеш доћи као некад
Отврдло је срце моје

Не, ти не мораш доћи
Ја те више не чекам
И не зовем.
Остани у мојим сећањима
На сликама
И у успоменама.

Од чекања
Уморне су очи моје
А сузе су понорнице
Не ослушкујем више
Твоје кораке
Ни мирисе прошлости.

Негде живиш
И не окрећеш се
На оно време срећно.
Мени тако вредно
Теби није драгоцени
Траг у души оставило.

Не, ти не мораш доћи
Ја те више не чекам
И не зовем.
Остани у мојим сећањима
На сликама
И у успоменама.

И кад би дошао
Не можеш да надокнадиш
Године и дане
Прошли су празници,
Рођендани, славе
И болести без тебе.

Не, не мораш доћи
Иако мислим на тебе
Остани где си.
Не, не мораш доћи
Ја те више не чекам
И не зовем.

(C) Нина Симић

Izložba ULU „Sirmium” u Galeriji „Lazar Vozarević”

galerija “Lazar Vozarević” i slika Nordijska svetlost (Nebeska kruna)

U Galeriji „Lazar Vozarević”  otvorena je Martovska izložba članova Udruženja likovnih umetnika „Sirmium” koja predstavlja presek savremenog stvaralaštva autora iz Sremske Mitrovice i okoline. Izložba će biti otvorena za posetioce do 20. marta.

U okviru programa na otvaranju izvedena je kompozicija „Molitvu proliju” u izvođenju ansambla „Polifonika”, pod dirigentskim vođstvom Jovanke Ivanić. Publika je potom imala priliku da čuje akrostihe svestrane umetnice Jelice Radosavljević, dok je veče zatvoreno izvođenjem numere „Kiša pada”, takođe u izvođenju ansambla „Polifonika”.

Postavka obuhvata različite likovne izraze i tehnike, od slikarstva i crteža do drugih formi vizuelne umetnosti. Na početku večeri prisutnima se obratio Milan Kardaš, direktor Galerije „Lazar Vozarević”, nakon čega je uvodnu reč održala kustoskinja galerije Marija Vukajlović, istoričar umetnosti. Prisutnima se potom obratila i Vladislava Belanović Šević, istoričar umetnosti i predsednica ULU „Sirmium”.

Nordijska svetlost (Nebeska kruna) – Darko Rašeta

Izvor: https://rtv.rs/sr_lat/vojvodina/srem/martovska-izlozba-sirmiuma_1697045.html

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС ЗА МЛАДЕ – Књижевни клуб „Православље“

Поводом обележавања 216 година од Битке на Јасици и Битке на Варварину, Књижевни клуб „Православље“ при Друштву српско-руског пријатељства „Православље“ и Удружења козака Србије „Православље“ расписујe

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС ЗА МЛАДЕ

за најбољу родољубиву песму, или прозни текст.

Тема је слободна за сав период српске историје. Ипак, предлажемо следеће теме:
а) Први српски устанак;
б) Заједничке српско-руске борбе против Турака;
в) Битка на Јасици и/или Битка на Варварину 1810.;
г) Одбрана отаџбине од агресије НАТО…

Конкурс се расписује у две категорије:
а) Ученици основних школа и
б) Млади до 30 година. (Средње школе, факултети, односно млади до 30 година)

Сваки учесник може послати до три (3) своја рада, у једном примерку, на адресу:

ДРУШТВО СРПСКО-РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА „ПРАВОСЛАВЉЕ“
Ул. Чегарска 9/2 37000 КРУШЕВАЦ, са назнаком ЗА КОНКУРС,
или на мејл: milosavdjukic17@gmail.com
Рок за слање радова је до 30. јуна, 2026. године

За шифром нема потребе, већ сваки рад мора да садржи: име и презиме, пуну адресу, ваш број телефона, школу коју представљате, разред, тј. године старости. На почетку, у заглављу мејла, обавезно напишите за коју категорију конкуришете, Основне школе, или Млади до 30 година. Дужина рада није ограничена, али рад мора бити написан српским писмом, тј. на српском језику, а величина слова 12.

Стручна комисија у саставу: Томислав Симић Калпачки, књижевник – председник, и чланови: Мирјана Дељанин, професор српског језика и Милосав Ђукић, књижевник, одабраће по три најбоља рада из обе категорије. Читање награђених радова и уручивање награда биће уприличено на свечаности „Да се не заборави“, 7. септембра код Спомен плоче у Јасици, Дом културе, (4 км од Крушевца), на дан када се и одиграла Битка на Јасици.

На ову свечаност биће позвани представници Амбасаде Руске Федерације, Центра за науку и културу „Руски дом“, као и други гости.

За ДСРП и УКС „Православље“
Томислав Симић Калпачки
козачки пуковник

ОПЕЛО ЗА САДАШЊОСТ – КОЗИЋ САША

Будан дочекујем зору,

растрзан и у души болестан.

Гори ми тело у ватри

исконског страха.

 

Поседела коса ,

не од старости,

ни од мудрости,

већ од болести и страха.

 

Не видим срећу,

видим пропаст нашу.

Будни спавамо

док гује утробу нашу једу,

у сласти својој не пију воду

већ крв нашу ,

затровaну блудом

и прљавим новцем.

 

Уплакaној српској деци

уместо суза

жуч из очију

им бије.

 

Видим , губимо нас,

нашу душу,

земљу,

историју,

све ,

зарад демонске сласти.

 

Уби нас лудост

и проклетство наше.

Све смо бацили под ноге

зарад мало богатства и страсти.

 

Прошлост плаче,

док садашњост

умртвљена

ћути и гледа.

 

Преци нам се у гробу преврћу

ИЗБОР НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ У 2026. години *Драгојло Јовић

                          У 2026. год. песме месеца бира:  Драгојло Јовић

Поштовани пријатељи поезије,

Добих баш тежак задатак, да у 2026. години, по месецима, бирам најбољу песму од оних које ви шаљете за сајт ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Пуно је добрих песника и песама, али ћу учинити све да, наравно по свом убеђењу, увек бирам најбољу од мноштво добрих. Пишите, шаљите и постављајте на сајт своју поезију на задовољство свих који воле поезију.

____________________________________________________
Песма месеца: септембар 2026.

ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

 

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

 

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола

 

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

 

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

 

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

 

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

 

Свих смртних грехова

ове нарастајуће генерације

искрених стваралаца магле.

Козић Саша

__________________________________________________________

       Песма месеца: АВГУСТ  2026.

РУСИЈА *Душан Комазец

Некима си тајна безмерно далека

скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

 

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

 

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

 

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

 

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

                                                                                         Душан Комазец 

________________________________________________________

                                                        НИНА  СИМИЋ

Песма месеца: ЈУЛ  2026.

ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ

Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде  ни хлеб
А пропагирали су  једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак  да могу да верујем.

***

Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?

***

Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове

***

Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.

***

Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?

***

Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!

Нина Симић

__________________________________________________________

Најбоља песма за месец: ЈУН  2026.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 Saša Milivojev

__________________________________________

Најбоља песма за месец МАЈ 2026.

МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви  најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

 Марија Божовић

______________________________________________________

                                  Априлска најбоља песма:  др Радован Караџић

Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

                                                     др  Радован Караџић 

_______________________________________________________

Песма месеца марта 2026.*Љиљана Тамбурић

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

__________________________________________________________

Песма месеца ФЕБРУАРА  2026. године је песма Јовице Н.Ђорђевића

 ISTINA

Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam

Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine

Dok me prah priziva, nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime

Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.

autor:
Jovica N. Ðorđeviċ

Господин Јовица сваког месеца шаље по више песама. Жао ми је што морамо поштовати правило ЈЕДАН АУТОР – ЈЕДАН месец, јер верујем да ће Јовица сваког месеца имати много добрих песама. Верујем да сви који пишу, шаљу и прате наш сајт у највећем броју деле моје мишљење.

__________________________________________________________

Најбоља песма у месецу: ЈАНУАР 2026.

Љубодраг Обрадовић

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ

Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.

Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.

Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.

Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…

Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Ако ми кажу да сам песник лош,
ја их више не слушам, наравно…

И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
иако си само успомена моја.

Песмом ти ноћас, срце поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
у песми сва надања се десе.

Поезија, за љубави ускраћене…
Поезија, занос за све несхваћене…
Поезија, све за душе усамљене…
поезија, оаза за заљубљене…

© Љубодраг Обрадовић

 

БРАТСКА

Недељку Гогићу Мрчи

 

Прва ратна, звижди, сијева.

Душман стеже, роду пријете

Брат до брата испод канонада

Побједнички вијенац плете.

 

Друга ратна брат без брата,

Гладна зима, завијају вуци,

Брат сам стаде пред звјериње.

С двије пушке у једној руци.

 

Трећа ратна брат до брата

Заћутале вреле радованке,

Над узглављем анђеоским

Вите брезе шуме тугованке.