У 2026. год. песме месеца бира: Драгојло Јовић
Поштовани пријатељи поезије,
Добих баш тежак задатак, да у 2026. години, по месецима, бирам најбољу песму од оних које ви шаљете за сајт ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Пуно је добрих песника и песама, али ћу учинити све да, наравно по свом убеђењу, увек бирам најбољу од мноштво добрих. Пишите, шаљите и постављајте на сајт своју поезију на задовољство свих који воле поезију.
____________________________________________________
Песма месеца: септембар 2026.
ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША
Вечни пламен лиже наше успомене,
бачене у сумрак јутра
изгубљеног детињства.
Дани јуре суманутом брзином,
као ветрови затворени
у флашу попијеног вина.
Заглављени у кланцу туге,
плачемо због изгубљених снова,
нарастајућег бола
Уморних ловаца на лептире
живих боја,
уроњених у јутра
преливена медом.
Слатки погледи,
пуни горчине,
рођени у нашим годинама самоће.
Сирова тежња слободних радника
насталом у колони очајника ,
рођених, па умрлих.
У нарастајућој тежњи мртвих песника
остаје сирова данашњица
великих умова,
Свих смртних грехова
ове нарастајуће генерације
искрених стваралаца магле.
Козић Саша
__________________________________________________________
Песма месеца: АВГУСТ 2026.
РУСИЈА *Душан Комазец
Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!
Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!
Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.
Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…
Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!
Душан Комазец
________________________________________________________
НИНА СИМИЋ
Песма месеца: ЈУЛ 2026.
ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ
Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде ни хлеб
А пропагирали су једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак да могу да верујем.
***
Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?
***
Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове
***
Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.
***
Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?
***
Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!
Нина Симић
__________________________________________________________
Најбоља песма за месец: ЈУН 2026.
Saša Milivojev
FABRIKA SAPUNA
(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)
O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!
Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.
Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.
Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.
Saša Milivojev
__________________________________________
Најбоља песма за месец МАЈ 2026.
МОЈ РАКИТА
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
Марија Божовић
______________________________________________________
Априлска најбоља песма: др Радован Караџић
Мојој Љиљани
Љубљена моја, све је исто,
Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.
Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.
Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.
Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.
Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.
др Радован Караџић
_______________________________________________________
Песма месеца марта 2026.*Љиљана Тамбурић
NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU
Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.
Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.
Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.
Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.
Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.
Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.
Ljiljana Tamburić
__________________________________________________________
Песма месеца ФЕБРУАРА 2026. године је песма Јовице Н.Ђорђевића 
ISTINA
Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam
Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine
Dok me prah priziva, nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime
Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.
autor:
Jovica N. Ðorđeviċ
Господин Јовица сваког месеца шаље по више песама. Жао ми је што морамо поштовати правило ЈЕДАН АУТОР – ЈЕДАН месец, јер верујем да ће Јовица сваког месеца имати много добрих песама. Верујем да сви који пишу, шаљу и прате наш сајт у највећем броју деле моје мишљење.
__________________________________________________________
Најбоља песма у месецу: ЈАНУАР 2026.
Љубодраг Обрадовић
ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Ако ми кажу да сам песник лош,
ја их више не слушам, наравно…
И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
иако си само успомена моја.
Песмом ти ноћас, срце поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
у песми сва надања се десе.
Поезија, за љубави ускраћене…
Поезија, занос за све несхваћене…
Поезија, све за душе усамљене…
поезија, оаза за заљубљене…
© Љубодраг Обрадовић
