“СЕЛО”

Некада смо скупа снили,
све до касних летњих часа,
од младости ведри, чили,
чисте душе, витка стаса.

Као да смо иста рода,
исти лист наших гора,
делили смо свака плода,
исти хлеб тврдих кора.

И хтели смо свак за сваког,
погинути ако треба,
ударити слаб на јаког,
испод нашег плавог неба.

Али време чуда чини,
туђин стаде брат на брата,
оста гора на утрини,
оста птица без свог јата.

Па се сада ретко сети,
да упита друг за друга,
тек понекад птица слети,
на обронке нашег луга.

На сеоске путе знане,
где смо некад ишли често ,
спустила је шума гране,
умрло је наше место.

Без покрова, без опела,
умрлице што се чита,
нема више нашег села,
ни у пољу класја жита.

Ал’ кад дође свему крај,
и са прахом слегне тело,
ту ће бити души рај,
ту где јесте моје село.

Аутор: Miki Krstić Aleksić

Моја маленкост из села Трубарева, на обронцима "Мојсињске свете горе", општина Ћићевац. Заљубљеник у књиге и читање, нарочито у руске писце и песнике, посебице Сергеја Јесењина. По образовању струковни инжењер железничког саобраћаја. Аматерски писац песама и текстова. Социјалиста и поборник равноправности људи и побољшања положаја радничке класе и сељаштва. Патриота и родољуб,заљубљеник у свој народ и земљу. Види све чланке од Miki Krstić Aleksić