Месец: март 2026.

S A V E S T

Kada dođe dan,kad me ne bude više
i vreme izbriše isprazne mi dane
neka svaki kutak imenom mi diše
na stolu pod dimom seoske kafane

Tad neka se tuga u čaši prelije
u oku starih pijanih doajena
da niko ne pita za nju čija li je
i za koga diše mlada duša njena

Ja poklonih tami dušu punu jada
gde grešnike oganj u jazbini čeka
ona beše lepa odveć tako mlada
nedostižna za me,tako predaleka

Htedoh da zavolim al savest mi ne da
da usahla ruka njeno srce rani
zato sklonih pogled da u nju ne gleda
i ljubav poklonih seoskoj kafani.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ

КАД ЉУБАВ ЗАБОЛИ – КОЗИЋ САША

Да ли песму можеш спевати

Код бола душе?

Да ли срце може певати

Док ти плачеш,

А бол ти разбија тело?

 

Не можеш,

Али покушаваш.

 

Сви те теше,

У знак туге пружају ти руке

Као и они са тобом пате.

Лажу , теше те

Док ти тугу лечиш

Алкохолом,

Песмом и кафаном.

 

Док ти плачеш,

Схвати да је она другог нашла.

Заборави и у живот крени.

Кажу , време лечи све,

Па ће ваљда и нас

Senka u hodniku *Dragojlo Jović

 

SENKA U HODNIKU

Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.

Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.

Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.

Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.

Dragojlo Jović

“ЈЕДРА”

“ЈЕДРА”

Понекад ме врате снови,
оном месту тако знаном,
њима душа тад заплови,
тачно знаде којом страном.

Тада душа дигне једра,
плове снови као лађа,
на мајчина натраг бедра,
да ме мајка опет рађа.

Ту се сјате душе сете,
на кућноме стопи прага,
па ја опет будем дете,
ту ме чека мајка драга.

Ко ће да ми душу кида,
да ми отме мало снова,
без образа и без стида,
као што ми узе крова.

Не могу се снови красти,
нити могу да се трампе,
светли образ дело части,
као одсјај старе лампе.

ЗАЛУД – Милица Митровић 

Хтједох написати пјесму лијепу,
пјесму која срце блажи.
На моју срећу и љубав слијепу.
Ал’ залуд кад душа само тугу тражи.
°
Не знам зашто, не видјех ни када,
се у моју душу ушуња туга.
И зашто сад мојим тијелом влада?
Кад желим да буду боје дуга.
°
Почех писати риме тешке.
Почех поново правити грешке.
Кренух ка дуги веселих боја.
Залуд, туга је емоција моја.
°
Хтједох направити кулу ријечи.
Ал’ вихор ме тихо у томе спријечи.
Оловком пишем, немир ме гуши.
Зашто баш сваки дјелић да сруши?
°
Пођох да пишем пјесму без ријечи,
Ал’ не може све, на хартију стати.
Па се у том трену запитаx.
Какав је то човјек, кад стално пати?
°
Кренух да пишем стихове дуге,
Ал’ немир се тежак у мени скрио.
Као кад губиш љубав у себи.
Као кад оде онај “што драг је био”.
°
Пођох у вјечне облаке риме.
Писаx о обали, стигоx до плиме.
Кренуx ка небу да берем срећу.
Ал’ тамо се скоро вратити нећу.
°
И пођоx и кренуx.
Ал’ не стигоx далеко.
Како да објасним теби то сада?
Као да је одлучио неко.
Да остарим вјечито млада.

ПОТРАЖИ МЕ У СЈЕЋАЊУ

Потражи ме у сјећању,
У сусрету неком знаном,
У мирису јоргована
И у неком јутру раном.

У вечерњој тихој сјети,
Потражи ме у сумраку
Кад се мјесец осмјехује
Сјајном сунцу на заласку.

Потражи ме у сновима
Гдје умире тужна јава.
Двије душе гдје се срећу,
Гдје нас љубав обасјава.

Потражи ме у пољупцу
Наше слатке успомене,
Гдје се срца не растају,
У сјећању потражи ме.

ПРЕСТАО САМ – КОЗИЋ САША

Престао сам да идем

када сам схватио

да немам где да одем.

 

Дар говора сам изгубио

кад сам схватио

да ми се уста стално суше.

кaда причам,

 

Пијем

много воде

тера ме да мокрим,

 

Престао сам да гледам

онога тренутка

када сам схватио

да нема више

ништа паметно да се види.

Све је већ виђено.

 

Сада још само могу да слушам.

А то се,

изгледа данас

много тражи.

ПОВРАТАК СЕБИ -Здравка Пап

Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.

Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.

Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.

Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.

Кад љубав одлази – Нина Симић

КАД ЉУБАВ ОДЛАЗИ

 

Може ли се заджати љубав

Када цури као песак између прстију

Као вода која нађе пут кроз стене

Као ваздух што шишти из балона

Као ветар у теснацу.

 

Треба само пустити

Оно што се и онако губи

Не вреди плакати

Нема објашњења, а мора се прихватити.

 

Сачувати сећања на лепе дане

Одболовати своје ране у самоћи

Задржати понос и спремити се

За нове љубави и нове ране.

Носим тугу – Нина Симић

НОСИМ  ТУГУ

 

Носим тугу

И кад се смејем

Као шешир

Кад пођем на плажу

Носим тугу и кад шетам по шуми

Као прамен магле над крошњама

Носим тугу

И кад је весеље

Мени неко фали

Носим тугу

Као део акцесоара

Кад пођем на пут

Носим тугу

И кад певам

На кармину који ставим

Тек толико

Да је мало увек има.