Tišina
Tišina se širi kroz jutro i dan,
teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.
Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –
vreba u uglovima, u praznim pogledima.
Strah šeta po vazduhu,
jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.
Panika pritiska moje misli,
tišina ih guta, polako, kao crni plamen.
Tišina je biće samo za sebe –
ne čuje se, a odjekuje u srcu,
ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.
Oseća se, ne progovara,
ali njena prisutnost teži kao kamen.
Tražim zvuk da je razbije –
prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.
Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,
uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.
Srce lupa u grudima,
vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,
a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,
kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.
Hoće li neko doći?
Hoće li buka probiti njen dah?
Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?
Tišina me uči da slutim,
da osećam ono što ne postoji,
da vidim ono što bledi pred očima.
Ne želim da slutim,
ali tišina mi šapuće:
ona je svuda.
I zauvek ostaje.