Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.
Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.
Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .
У годинама сам када ме то неинтересује
Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.
Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.
Зато и пишем, боље ми је !