ПОНОЋ – Живојин Манојловић
Клупа у парку… Реч, нестала .
Тишина… Звезда падалица…..
Уздах … Румена лица .
А тада, поглед на њу,
и после толико година,
затрепери љубављу,
која нас је водила…
Настави са читањем "ПОНОЋ – Живојин Манојловић"
Дан: 7. март 2026.
G R E Š N I C A
Pogle kako blista u prvome grehu
pod velom od strasti obraz joj se rudi
i zvezde na nebu utihnule behu
da jo snene oči svetlo ne probudi
Gle kako je lepa zanosna i tiha
kano zora rana kad cvetak orosi
kao mila rima na kraju mog stiha
ko anđeo s neba što sreću donosi
Pa mi željno oko na te grudi pade
kano milost Božja razli se u trenu
nebeska lepota što mi ona dade
što pred Bogom od nje ja napravih ženu
Stani vetre silni,nek ne šušti trava
neka zračak sunca sa neba ne krene
pusti da još malo grešna kraj me spava
možda ovog trena sanja samo mene.
autor
Jovica N.Đorđević
07.03.2026g.
СМРЗНУТИ ОРЛИЋИ
Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.
Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,
Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,
Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.
Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.
Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.
10.11.1995.