“АЛИ ЗА ТО, КО ЈОШ МАРИ”

Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.

Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.

Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.

Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.

Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.

А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.

Али за то, ко још мари…

“ОТЕЛИ СТЕ”

Отели сте парче хлеба,
комад земље родне груде,
ваљда вама више треба,
за туђим вам очи жуде.

Све борове, брезе беле,
трешњу младу насред поља,
и још штошта руке желе,
неко газда, неко гоља.

Лист од шуме, земље бразда,
и воћака пуне гране,
неко бедник, неко газда,
једном смркне, другом сване.

Отели сте воде хладне,
отели сте трешње плода,
за туђим вам очи гладне,
свој својега најпре прода.

Ал’ сећања она жива,
осећаје слатке буде,
још о дому срце снива,
где најлепше зоре руде.

Ту где цвета багрем стари,
ту најлепше дишу груди ,
залуд су вам силни ари,
Бог ће свима да нам суди.

Душу вам не могу дати,
да попуни све празнине,
залуд рђа злато блати,
лаж је ништа спрам истине.

 

 

 

 

 

 

“СЕЛО”

Некада смо скупа снили,
све до касних летњих часа,
од младости ведри, чили,
чисте душе, витка стаса.

Као да смо иста рода,
исти лист наших гора,
делили смо свака плода,
исти хлеб тврдих кора.

И хтели смо свак за сваког,
погинути ако треба,
ударити слаб на јаког,
испод нашег плавог неба.

Али време чуда чини,
туђин стаде брат на брата,
оста гора на утрини,
оста птица без свог јата.

Па се сада ретко сети,
да упита друг за друга,
тек понекад птица слети,
на обронке нашег луга.

На сеоске путе знане,
где смо некад ишли често ,
спустила је шума гране,
умрло је наше место.

Без покрова, без опела,
умрлице што се чита,
нема више нашег села,
ни у пољу класја жита.

Ал’ кад дође свему крај,
и са прахом слегне тело,
ту ће бити души рај,
ту где јесте моје село.

 

 

 

 

 

“ЈЕДРА”

“ЈЕДРА”

Понекад ме врате снови,
оном месту тако знаном,
њима душа тад заплови,
тачно знаде којом страном.

Тада душа дигне једра,
плове снови као лађа,
на мајчина натраг бедра,
да ме мајка опет рађа.

Ту се сјате душе сете,
на кућноме стопи прага,
па ја опет будем дете,
ту ме чека мајка драга.

Ко ће да ми душу кида,
да ми отме мало снова,
без образа и без стида,
као што ми узе крова.

Не могу се снови красти,
нити могу да се трампе,
светли образ дело части,
као одсјај старе лампе.

“VENČANI TAJNO”

Hiljade njih,neznanih lica,
videće tvojih očiju sjaj,
no samo moja nemirna duša,
u očima tvojim poznaće raj.

Stotinu njih,biće ti blizu,
znaće ti lice i boje glas,
no samo jedno zvaće te srce,
zadnjeg otkucaja kad dodje čas.

Tek par njih biće ti blisko,
znaće ti suze ,osmeha čar,
no samo ja ću čuvati tajnu,
kako si zapravo za mene dar.

I taj neko,kome ćeš mila,
dati svoju nevinu žar,
nikada naivan slutiti neće,
moj je tvoj venčani zar.

Za tebe rodjen,rodjena ti,
tajno venčani naši su sni,
mislima noću grlim te svojim,
od prvog daha,pa dok postojim.

M.K.A.

“Љубав, највећи идеал”

Љубав ка породици из које би потекли, ка људима на које смо сплетом рођења упућени, ма колико неоспорно била снажна и наравно, искрена, ипак није ствар нашег избора.

Просто ми смо се ту затекли, без имало личног нахођења, такве споне су између осталог побуђене инстиктом, генетском повезаношћу и низом других околности.

Такве везе имају и логичког објашњења и дозу рационалног у њима присутног.

Међутим, љубав, ка особи која нам је у неком тренутку потпуни незнанац, безмало део масе нама једноличног света.

Љубав ка некоме чијег постојања у добром делу свог живота, заправо нисмо ни били свесни. Њеног удисаја, ходања, погледа, присутности, бола, среће, уопште постојања.

А онда би тој некој особи , у слепом поверењу, противно свакој логици полонили не само поверење, већ све своје, све што сачињава нас до најситнијих, најфинијих делића мозаика нашег бића.

Љубав у којој би тој некој особи уступили место у нашим срцима, чак и испред до тада неприкосновене породице, попели је на пиједестал, на победничко постоље наших снова.

Љубав где би се дали цели, “заиграли на све или ништа”, пружили руку над провалијом могуће издаје, са надом, уверењем једнаким слепилу, да пред нама стоји особа из које ће, као из сомотних латица најлепше руже , израсти нека наша породица.

Та и таква љубав највиши је идеал постојања у овом више тмурном но светлом свету.

Та и таква спона, највећа је еуфорија и највише могући досегнути степеник самоспознаје и осећања.

Када је неко битан у тој мери, да је од самих нас битнији, тада смо више живи, и више стварни, ма него никада пре.

“PRAG”

Moja pesma posvećena svim hrabrim ratnicima koji su se vratili sa bojišta zatičući ništa sem pustoši i smrti….

“PRAG”

Sa bojišta dugog rata,

hrabri ratnik žurno hrli,

kao ptica željna jata,

svoje drage da zagrli.

Da poljubi majku staru,

da zagrli sedog oca,

na ognjišta kućnom žaru,

daleko od smrtnog ropca.

Sa izvora hladnog vrela,

žedan vode da popije,

da zaleči rane tela,

ispod šljive da se skrije.

U voćnjaku tu kraj puta,

da obere mlado voće,

da zaleči rana ljuta,

samo mira vojnik hoće.

Pa na jesen da se ženi,

sa devojkom što ga čeka,

puklo bi i srce steni,

bolna duša traži leka.

Pa zastade znojna čela,

tamo gde mu beše kuća,

ruševina rodnog sela,

tek praznina u bespuća.

Niti majke, niti oca,

niti iver kućnog praga,

kao usred smrti ropca,

otišlo je sve do vraga.

Čak i mrtvo leži štene,

pokraj kuće pustog praga,

pramen kose mlade žene,

što mu nekad beše draga.

Pokraj šume starog bora,

vide ratnik grob do groba,

kao strašna noćna mora,

prevrnu se i utroba.

Suznih oka stisnu prste,

pa podiže tu iz trave,

mladi ratnik volje čvrste,

ikonu mu krsne slave.

Obrisa je sa rukavom,

pribi sveca pokraj grudi,

oreola ratnom slavom,

dušmanima Bog nek’sudi.

“Србине” – Мики К. Алексић

“СРБИНЕ”

Са Ловћена Његош гледа,
препун беса, горког једа,
на потомке рода српска,
и смрт му је мање мрска.

Са Крушевца, царска града,
гледа Лазар, препун јада,
на синове и на кћери,
миле су му рајске двери.

Немањићи сви од реда,
вене су им реке једа,
сви племићи плаве крви,
боље што их гризу црви.

С’Колубаре и на Церу,
мученици сви за веру,
одрекоше своје ране,
боље зора да не сване.

Настави са читањем ““Србине” – Мики К. Алексић”