Љубав ка породици из које би потекли, ка људима на које смо сплетом рођења упућени, ма колико неоспорно била снажна и наравно, искрена, ипак није ствар нашег избора.
Просто ми смо се ту затекли, без имало личног нахођења, такве споне су између осталог побуђене инстиктом, генетском повезаношћу и низом других околности.
Такве везе имају и логичког објашњења и дозу рационалног у њима присутног.
Међутим, љубав, ка особи која нам је у неком тренутку потпуни незнанац, безмало део масе нама једноличног света.
Љубав ка некоме чијег постојања у добром делу свог живота, заправо нисмо ни били свесни. Њеног удисаја, ходања, погледа, присутности, бола, среће, уопште постојања.
А онда би тој некој особи , у слепом поверењу, противно свакој логици полонили не само поверење, већ све своје, све што сачињава нас до најситнијих, најфинијих делића мозаика нашег бића.
Љубав у којој би тој некој особи уступили место у нашим срцима, чак и испред до тада неприкосновене породице, попели је на пиједестал, на победничко постоље наших снова.
Љубав где би се дали цели, “заиграли на све или ништа”, пружили руку над провалијом могуће издаје, са надом, уверењем једнаким слепилу, да пред нама стоји особа из које ће, као из сомотних латица најлепше руже , израсти нека наша породица.
Та и таква љубав највиши је идеал постојања у овом више тмурном но светлом свету.
Та и таква спона, највећа је еуфорија и највише могући досегнути степеник самоспознаје и осећања.
Када је неко битан у тој мери, да је од самих нас битнији, тада смо више живи, и више стварни, ма него никада пре.
