НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ
Рушили ми земљу тирани без лица,
Бацали су бомбе с небеских висина,
Распорено небо остаде без птица,
Предака нам корење врисну из дубина.
Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,
Севале су муње челичних џелата,
Свака је ракета парче меса крала,
И катанац ставила на небеска врата.
Планине моје и данас још јече,
Реке се сузом горком умивају,
Уранијум тихи кроз жиле нам тече,
Док ветрови песму опела певају.
Уместо вртића, болнице се граде,
Где тишина вришти кроз ходнике дуге,
Болеснима често више нема наде,
У земљи што грца од нечујне туге.
Такво „Милосрђе“ заборава нема,
Нити земља моја оздравити може,
За векове многе остаће поема,
Да нас моћници на ломачи ложе.
Један добар народ сатрше стоноге,
Ал` из сваке ране ниче нови клас,
Иако су нанете ране предубоке,
У болу смо нашли свој вечити спас.
Али, нека знају ти сејачи смрти,
Иако су сејали у намери злој,
Точак се судбине и даље врти,
Србија живи вечни живот свој.
Из пепела ниче пркос који плане,
Сваки је гроб постао темељац,
Неће нам никад избрисати дане,
Нит` затровати наш последњи зденац.
Залуд њима челик и јадранске ватре,
Наш корен је дубљи од сваког нишана,
Народ се овај не може да сатре,
Док у њему живи вера православна.
А кад мисле да се гаси пламен,
Из пепела врелог нови живот креће,
Сваки је срушени и спаљени камен,
Постао гнездо за бесмртно цвеће.
Корен је српски у дубини стене,
Што не може челик и отров да згази,
Кроз васкрсли народ вера увек крене,
Док сунце слободе на истоку излази.
Нећемо клечати, нити ране крити,
У пркосу нашем васкрсење спава,
Србија ће увек слободарска бити,
Док је Христа Бога и српскијех глава!
Драгојло Јовић