Дан: 8. март 2026.

Pesme hoću

Ne smejte se, dežurni smejači,t

ne radujte se, večiti gunđači.

Tužnu muziku čujem

i celu me tuga obuzima,

dok se tope kao sneg u čaši

iluzije o suncu i moru.

Moje suze kroz maglu teku,

slivaju se ko kiša u reku.

Nije meni što te gubim žao,

već što nisi, ko ja tebi,

ni trunčicu srca meni dao.

Smejte mi se, večiti smejači,

radujte se, sreće otimači,

rugajte se, sreće rasturači,

pratite me, ponoćni jahači.

Vreme mi je jedini spasilac,

a Paul Revere moj pratilac.

Noćas samo tužne pesme hoću :,,

svirajte mi, ulični svirači”.

Скривене олује тешких снова

нападају моје ја.

Кратког даха

бежим пред њима,

тражећи мир

у сопственим мислима.

Од бриге и страха

бежим у шуму

препуну лажних идола,

који дане проводе сами

дивећи се себи

и својим идејама

тешких глупости,

несхватајући време

у којем живе.

Постао сам номад,

лутам пољима и друмовима

света који не постоји.

Mаховином снова

покривам своје тело

и тонем у сан

који ми је преко потребан.

Време је разуздано,

живот постаје пренатрпан,

пун свега

што је небитно.

Сви све знају,

а нико, у ствари,

ништа не зна.

Ваљда ће нам

историја која долази

опростити наше грешке