Добродошли!
Прође ми живот
тражећи себе
у вртлогу надолазећих година
пуних самоће.
Док лед окива срце,
сузе бришу године
које падају
у шољу црне кафе,
прекривене маглом
историје изгубљеног времена,
проведеног као
емотивна скитница.
Горка кафа
враћа ме у лавиринте садашњости,
суморног
и сузама поквашеног тренутка.
Kоји капље као пљусак
по трошном крову,
дајући ритам прошлости
мом распалом кућерку,
сличном ритму
мог живота,
који је склон
великом паду.
Видео 1. – Текст, аудио и видео Љубодраг Обрадовић
Видео 2. – Текст и аудио Љубодраг Обрадовић, видео Живојин Манојловић
Манифестација „Моравски цароставник 2025.“ је одржана је 21.9.2025. године по седамнаести пут у организацији др Велибора Лазаревића, односно Месне заједнице и Вукове задужбине у Белој Води. Суорганизатор је и овога пута било Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца. Домаћин манифестације била је Нада Милосављевић Кети члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Она је камен “Моравски белутак” предала наредном домаћину манифестације Милосаву Ђукићу.
Овде је песма коју је написао Љубодраг Обрадовић УЗ или НИЗ МОРАВУ уместо своје беседе 2015. године, када је он био домаћин манифестације. Касније је он и искомпоновао ову песму уз помоћ Suno Ai, и направио овај видео (1.). Живојин Манојловић је такође направио свој видео (2.). Уживајте!
УЗ или НИЗ МОРАВУ?
Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.
Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.
Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао за нову књигу
НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ
Вољети неког ко тебе неће то је љубав која сан дугој ноћи поклања!
ПОСЛИЈЕДЊИ КРЧМАР
I
Наточи још једну, не питај за цијену,
мој рачун је давно у вјетар уписан –
продао сам младост за једну сјену,
остао за столом будан недосањан.
II
Јесењин је пјевао о златном лишћу –
ја пјевам о оном што се не враћа,
о годинама тешким што груди стишћу,
и заблуди трулој која се крвљу – плаћа.
III
Не тражи ме, мајко, у пјесми – у вину,
чак ме ни шарени стољњаци не познају,
постао сам брат мразу – пелину,
у мом – ни у шта – трошеном животу.
IV
Не иди – руку пружи тишино – нијема,
да пропланци предахну и вихор стане,
у дну пустих снова – ничега нема,
сем болне душе, у ране – везане.
НА АВАЛИ
Гледао сам са Авале,
како Сава Дунав грли,
па од Ушћа ка Ђердапу,
у загрљај с њиме хрли.
И Панонска поља златна,
ђе је некад било море,
а сад шуме зелене се,
прелијепе Фрушке горе.
Тамнавом се према Церу,
све до Мачве видик пружа,
а онда ми поглед паде,
ђе се сија цвјетна Гружа.
Од Гледића до Букуље,
Шумадију гледам плодну,
златне њиве и воћњаке,
који красе земљу родну.
Ех Србијо, дивна ли си,
љепоте ти нема ниђе,
хвала Богу што те створи,
и што ми те око виђе.
Човјек, који не воли, не чува и не поштује природу,
не може бити родољуб и патриота.
Аутор
Торањ на Авали, Цвијети 2022 љета Господњег
Увек спавам отворених очију.
Покушавам да нађем изгубљене снове.
Изгубио сам их давно,
онда када сам престао да се смејем,
да плачем.
Када сам постао машина.
Машина која не мисли,
не воли,
не разуме.
Машина која само:
рад, рад, рад…
Никога нисам познавао.
Био сам сам.
У свом свету.
Онда…
онда су се многи повукли.
Отишли. Нестали.
Тек када нема никога око тебе
схватиш да грешиш.
Сада, када си ушао у године
вредне поштовања,
све знаш.
Ама баш све.
А време иде.
Из грешака се учи.
Ваљда си научио?
Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.
Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.
Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .
У годинама сам када ме то неинтересује
Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.
Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.
Зато и пишем, боље ми је !
Upisana u proleće
Danas sam se upisala u knjigu
usamljenih proleća.
Danas mi je bio let u prazno jutro.
Ne sećam se svojih smrtnih grehova —
kao da ih u mislima nije ni bilo.
A sve od juče me je godinama mrvilo.
Čula su mi vrela
kao letnji dan što treperi nad asfaltom.
Zamisli kako je biti usamljena u proleće.
Zamisli — sasvim sama.
Da me ništavilo nije mrvilo,
da nisam letela u prazno —
kakva bih gorda bila?
Je li gordost greh
ili samo odbrana?
Često mi razum mute sećanja —
treperenja, praštanja, maštanja,
crnilo i belina u istom dahu.
Setim se — pa zaboravim.
Zaboravim — pa se rodi nada.
Let bez krila,
i baš tako znam da sam živa.
Danas sam se upisala u knjigu
sebičnih proleća.
Proleća žive sama,
a ja ne živim u njima.
Živim u svojim snovima —
i osećam da sam živa.
ЗАР НА ПЕСНИКА УДАРИСТЕ?
Зар на песника ударисте?
Није вам он за то, побогу!
Из имена суновраћен,
на пергаменту
своје коже везе мисли.
Пегаза из пупка рађа
док ћутњом исприча
причу умивену песмом.
Зато немојте!
Моли вас реч.
Она којом је почело.
Из ње се родисмо,
браћо.
Или Каини, или Авељи.
Дајте песнику црно,
добићете светлину.
Дајте му црвено,
опраће је мастилом.
Дајте му папир,
видећете одраз.
Зато немојте!
И он је дете
детета нечијег,
и ваше дете, и пева деци!
Зато немојте!
Не ударајте га,
за име бога.
У утроби му
убисте заметак.
Срешћете негде
тај заметак,
јер песник не нестаје.
Песник не умире.
Скончавајући
живи и расте.
Зато немојте!
Песник је
вражја работа.
А знамо да враг
од Њега нам дат.
Зато немојте!
Није ово
лабудова песма.
Превазиђена дође,
скоро па законски
забрањена.
Зато немојте!
Марија Стојић
