Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.
Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?
Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.
Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке
Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.