Драгојло Јовић
Поштовани пријатељи,
Добих баш тежак задатак, да у 2026. години, по месецима, бирам најбољу песму од оних које ви шаљете за сајт ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Пуно је добрих песника и песама, али ћу учинити све да, наравно по свом убеђењу, увек бирам најбољу од мноштво добрих. Пишите, шаљите и постављајте на сајт своју поезију на задовољство свих који воле поезију.
_______________________________________________________
Песма месеца марта 2026.*Љиљана Тамбурић
NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU
Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.
Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.
Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.
Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.
Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.
Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.
Ljiljana Tamburić
Песма месеца ФЕБРУАРА 2026. године је песма Јовице Н.Ђорђевића 
ISTINA
Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam
Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine
Dok me prah priziva, nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime
Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.
autor:
Jovica N. Ðorđeviċ
Господин Јовица сваког месеца шаље по више песама. Жао ми је што морамо поштовати правило ЈЕДАН АУТОР – ЈЕДАН месец, јер верујем да ће Јовица сваког месеца имати много добрих песама. Верујем да сви који пишу, шаљу и прате наш сајт у највећем броју деле моје мишљење.
_________________________________________________
За месец ЈАНУАР 2026. изабрао сам песму Љубодрага Обрадовића:
ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Ако ми кажу да сам песник лош,
ја их више не слушам, наравно…
И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
иако си само успомена моја.
Песмом ти ноћас, срце поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
у песми сва надања се десе.
Поезија, за љубави ускраћене…
Поезија, занос за све несхваћене…
Поезија, све за душе усамљене…
поезија, оаза за заљубљене…
© Љубодраг Обрадовић
