Некад је весело било моје село
Када би дјевојке ишле на чесму
Послије тешких пољских радова
Да се освјеже и оперу уз пјесму,
Напију хладне планинске воде,
Понесу ведра за уморне косце
И жетеоце на житним пољима.
За вриједну момчад или просце.
А планинке у корпама носише
Ручак што мирише на варенику,
Испод сача насушни хљеб врући
За оне што косе жуту перунику.
Што је за уво стављају момци
Да је својој изабраници дарују,
Које лагано низ откосе долазе,
Иза округлих пластова извирују.
А кад мјесец изрони иза брда
И проспу се звијезде по селу,
Настаје кикот и цика, док санак
Слатки не укроти дружину веселу.
Ех, бјеше некад кад се сијелило
И вашаровало скоро до сванућа.
Кад се вјенчавало, рађало, крстило
Кад је домаћинска била свака кућа.
Данас од свега остаде згариште,
И коров прекри поља и ливаде,
Трагове страшног и минулог рата
Што најљепше цвјетове украде.
Претвори их у трнови вијенац
Као Христову круну на Голготи,
Ништа живо под Сунцем не оста
Да васкресне опет, да се оваплоти.
Једино лијешће из пепела ниче,
Зелено као некад, ал не рађа више,
Тужно прекрива мремер и крстаче,
А љешнике очи никад не видјеше.