Дан: 25. март 2026.

PRONAĐI ME

 

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе, да опет мирише.

Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.

Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил’ ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем,                                                          Само ме пронађи.

Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек k’ земљи падне једна суза бола.

Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.

Пронађи ме…..

                                                               Dragojlo Jović

ЗГАРИШТЕ

Некад је весело било моје село
Када би дјевојке ишле на чесму
Послије тешких пољских радова
Да се освјеже и оперу уз пјесму,

Напију хладне планинске воде,
Понесу ведра за уморне косце
И жетеоце на житним пољима.
За вриједну момчад или просце.

А планинке у корпама носише
Ручак што мирише на варенику,
Испод сача насушни хљеб врући
За оне што косе жуту перунику.

Што је за уво стављају момци
Да је својој изабраници дарују,
Које лагано низ откосе долазе,
Иза округлих пластова извирују.

А кад мјесец изрони иза брда
И проспу се звијезде по селу,
Настаје кикот и цика, док санак
Слатки не укроти дружину веселу.

Ех, бјеше некад кад се сијелило
И вашаровало скоро до сванућа.
Кад се вјенчавало, рађало, крстило
Кад је домаћинска била свака кућа.

Данас од свега остаде згариште,
И коров прекри поља и ливаде,
Трагове страшног и минулог рата
Што најљепше цвјетове украде.

Претвори их у трнови вијенац
Као Христову круну на Голготи,
Ништа живо под Сунцем не оста
Да васкресне опет, да се оваплоти.

Једино лијешће из пепела ниче,
Зелено као некад, ал не рађа више,
Тужно прекрива мремер и крстаче,
А љешнике очи никад не видјеше.