Месец: октобар 2025.

Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија, где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица пале кринке!

Опет је река туге мајку Србију такла.
Док свело лишће шушти, мрести се поред плота
мине и и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?

(Зл)оглсани стубе, зашто плакати тужних смрти,
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!

Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот ил’ на витешко умирање?

Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци, жељној висина што дах немира ишту.
Нису успели рећи “збогом” ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на мамном узлетишту!

Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа.
Нека нико не прти на леђа тешко бреме,
одсад над њима бдије тужна гранитна стража!

Лишени покајања због своје “одсутности”
они тихују тамо где нема бола сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости.
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!

Широм отвореног срца , јурим у прошлост . Развијам крила , бежим у непознате пределе свога бића.

Тешко ми је , понекад ме радују моје настале тешкоће . Заборављам на садашњост и на мени нанету бол , на моје болести .

Понашам се као ноћни ловац , као мудра сова . Ноћу ловим , дању спавам . Ја ноћу пишем , дању одмарам . За сада ме то радује , испуњава ме .

Изгубио сам обе ноге , нераде  и леву руку десном записујем у телефон све што ми дође , највише у сну.

Јутром читам све што сам успео да запишем .За сада све функционише Надам се да ће и даље.

Мислим да сам једини који не би волео да оздрави . Не бих волео да губим много сам у животу губио , а све то , много боли .

Да ли свака изговорена наша лаж показује страх , да се не сазна истина која понекад боли као жива рана?

Или се кријемо од истине која лебди изнад нас , као Дамоклов мач судбине решен да пресече ,, гордијев чвор“.

Од неких мрежа , око нас исплетених нема скривања . Ми смо криви .

Мали потрес бациће их на нас  Плашећи се , изговарамо још веће лажи не бисмо ли их мало закопали  не бисмо ли себи купили још мало времена.

Не схватамо да мале лажи рађају велику лаж , и тако у недоглед . Све је од Бога , а мало је и до нас. Када схватимо да је то све у режији самог живота , биће нам лакше.

Лакше ћемо све схватити , лакше и боље се понашати .

Живети, радити, понашати се како треба , је све оно што нам треба . Само , живети и понашати се нормално

( ПАМФЛЕТ ИЗГУБЉЕНЕ МЛАДОСТИ )

Генерација смо којој су у младости сломили крила .

Закачила нас је реформа школства , усмерено образовање . Рат у Словенији, Хрватској , Босни и Косову. Распад државе .

Гинули смо , слуђени животом правих губитника . Изгубили смо младост , државу , а на крају , себе.

Петооктобарски сан , обећања о супер животу , о бољитку целе државе . Просперитет је дошао , само за одабране . Тотални  колапс.

Сада , када смо се подигли дођоше ко зна одакле да нам украду државу , оно мало живота у нама .

Живимо га , у инат . Нећемо га дати никоме . А нарочито , њима.