Месец: октобар 2025.

ВАТРЕНЕ КОЧИЈЕ
Посвећено Светом Илији

Чије су оно ватрене кочије
што кроз олујне облаке јуре
И чијим коњима ноздрве горе
док се таласају гриве им суре
Што стазе којима висином прођу
личе на оштре, сиве гравуре
И у олуји резбаре ноћу
из Јеванђеља рајске фигуре.

Свети Илија управља њима
и бичем црта танане муње
Громове не сме на места тајна
иза крстова где се зло скрива
Баца их тамо где оно спава
онде где расте најгушће жбуње
Тамо где ратар у пољу жање
где здравац гуши стара коприва.

У њему кипти гнев свију Светих
анђели су га пламом дојили
И повој су му од огња ткали
Громовником га одувек звали
Угљеном црним су га бојили
по њему хаљине небу кројили
Да не би мржњу света стекао
две су му чуварке савести дали.

Да не би спалио све што се креће
житнице, воћке, траве и зверје
Да не би својим љутитим лицем
под стрехом плевње плашио птице
Да не би пепео за њиме летео
кад жар прогута пањ и иверје
Од Бога доби две сестре Марије
да спрече да гађа насумице.

Између њих му сигурно беше
гневу су силном смернице дале
Јер од Перуна оста у њему
како да исправи неправде старе
Па од пророка постаде светац
да дигне клонуле и оне пале
И сатре оне што силом својом
Веру у Бога другима кваре.

Зато вернике не сме да плаши
тутњава што се небом разлеже
Громови и муње само су од‌јек
силе од које некрсти беже
Када се лето лењо протеже
уживајући у срамној пошасти
Он га обрати и пут покаже
па тако народ хладом почасти.

Свети Илијо здушно се молим
са браћом својом по духовности
Кишом си данас нам лица умивао
и дао чистоту нашој световности
Свако је икону свету целивао
спремни су наши скупљени прсти
Али дилему имамо једну
чули смо да се данас не крсти.

Просветли наше туробне мисли
у ове дане кад ум нам лута
Осветли муњом будуће време
кроз које морамо судији поћи
Знамо да ти ћеш у кочијама
вратити Исуса са дугог пута
И да ћеш громом повратак Христов
громко објавити звездане ноћи.

Јер ти си претеча његовом повратку
и ми га чекамо сваког сванућа
Неки на прозору, неки на довратку
с блаженом надом до васкрснућа.

Љиљана Тамбурић

ВАСИЛИЈУ У ПОХОДЕ

У походе пођох православном свецу
сa храном и пићем да не будем гладна
моје тело не зна за несрећу већу
те је душа моја и грешна и јадна.

Стигох јутрос рано испод овог неба
и у крило светом Василију седох
причестих се, вином натопљеним хлебом
да му хвала кажем за сво добро хтедох.

Нека ми опрости, не дођох му боса
уз литице шумске пењући се мучно
да се не окваси знојем моја коса
јер не схватих шта је у подвигу кључно.

Тада видех народ што му немо хрли
приносећи веру ко најлепши поклон
а његова снага с љубављу их грли
и под Часним крстом припрема им заклон.

Манастирска врата отворена вазда
испред њих се људи пружили на тло
нека ме не стигне нека већа казна
и нек ме не снађе неко веће зло

што се вратих доле у конаке тихе
преспавах са главом на јастуку меком
заобиђох оне деке и тепихе
и не кренух оном верујућом реком.

Не могах да заспим међу чет’ри зида
под звездама горе ето народ бди
а у мени немир из утробе рида
слабост ми у уму почиње да ври.

Испред мене слика Василија младог
како босих ногу по камењу хода
ал га видех здравог, срећнога и радог
све у небо гледа у очи Господа.

Трагови од крви за њим се протежу
на ногама ране, на леђима стене
за небо га нити православља вежу
па десницу своју упире у мене.

На стопала своја спустих поглед тада
па чарапе скидох и њему их пружих
засија у мени нека чудна нада
застидех се добро, сагох и погружих.

Он чарапе обу на рањиве ноге
попе се уз стене небу под облаке
помену у песми болне и убоге
заштити их тако од несреће сваке.

А ја грешна створка у људскоме лику
достојна не бејах ни његових кости
мање снаге имах да издржим напор
него многи болни што му пришли гости.

Али се усудих и с молитвом приђох
за ближње и даљне за срећу и здравље
Часног крста цркву и кивот обиђох
и стену што свецу бејаше узглавље.

Па осетих онда с мирисом тамјана
што га ветар нежно кроз борове носи
да је свака грешка људска окајана
ако љубав божју кроз живот проноси!