MANASTIRSKA VRATA
Na istoku ćilim rumenog javorja
i raskošni miris rascvetale lipe,
kapi tople rose na lišću kadife
i pesma slavuja za doček obzorja.
Blago se zeleni mlado žirje hrasta
u koren mu potok sa planine bije
pa žuri da putem i danas zalije
obale od mekog travnatog damasta.
Manastirska vrata otvorena vazda;
Dim tamjana zlatnog otuda se vija,
pa trave i cveće milosno opija
dok vetar oblakom plavo nebo brazda.
Leskama sakriven u šumarku tihom,
zorom sa zvonika šalje reske zvuke,
ko da oko sveta obavija ruke
i da duše hrani melodičnim stihom.
Kandilo u ruci stari monah drži,
izbledele freske svakog dana kadi,
ispred božje kuće mlad bosiljak sadi
da zakiti grudi kada se rastuži.
Retki su trenuci kada se to desi;
Nekad, kada vetar s granama se rve
ili kad se spuste sumaglice prve
il’ kad mraz naudi lešnikovoj resi.
No i tada monah molitvu očita
da mu vrati spokoj i pomogne duši,
da teskobu makne što ga silno guši
i vrati na pravac veru što mu skita.
A kad svane jutro kao što je ovo,
kad samoću Sveta Nedelja prekine,
veo neke tuge sa srca se skine,
tišinu probudi milozvučno zvono.
Neprohodnim putem, kroz četinar zelen
pojavi se neko što molitvom jekne,
pa zapali sveću, pred manastir klekne
i u ropcu krikne, ko ranjeni jelen.
Ikone i freske, mir ispod kupole,
monahove blage, lekovite reči,
pitomina meka, što sve rane leči
pomognu da strašne boli se utole.
Manastir zasvetli svevidećim sjajem,
anđeli se nad njim raduju i slave,
Božje ruke melem za bolesnog prave
darujući smerne obećanim rajem.
Darovanje Božje, večno će da traje
dok se šuma stalno presvlači u boje,
dok na nebu zvezde i mesec postoje,
dok za pomoć čuje iskrene vapaje.
Ljiljana Tamburić
Ljudi mrgudi