JESEN ŽIVOTA
Vetar nosi miris lišća zrelog,
mokre zemlje i trave polegle,
apatija preplavlja me celog,
u čeljusti slabosti me stegle
pa sa sobom ne znam šta da radim,
da sam sebi jadom ne dosadim.
Rešim da se kiši suprotstavim,
pa izađem na put što se pruža…
Nigde nikog bar da mu se javim,
pokisla mi na reveru ruža,
a potočić niz obraz mi lije
s tugom shvatim da to kiša nije.
Slane su te kapljice iz oka
kao da su istekle iz mora,
a srce mi probada žaoka,
oklopila žutilom me gora…
Nespokoj mi pod kapcima spava,
neki nemir vidik mi zatvara.
Jesen nema rukavice damske
da me njima pomiluje blago,
već me gura u dubine jamske
gde je vetar lišaje naslag’o…
Rado bih joj okrenuo leđa
kad me tako bezrazložno vređa.
Planine se u maglu obukle,
pod nogama krckaju mi grane…
Kišne noći tamom me dotukle,
sam previjam i sam ližem rane…
Ugnjezdio očaj se u duši
života mi jesen snove ruši.
Ja bih nazad… Nazad se ne može,
kroz šipražje ne vidi se staza…
Trnjevlje me seče preko kože,
u daljini vidim prizor jaza…
Jesen legla na slaba ramena
gricka zadnje korice vremena.
Ljiljana Tamburić
