Слово о судби

Олујама и ветровима шибано
иступи пред нас, у црној ризи,
лице пустињака.
Бројаницу међу прстима пребира.
Подиже руке, тајац,
а он, загрме:

Дошао је браћо моја,
час посезања за истином.
Зло се нама Србљима спрема
Упиљило се у нас урокљиво око
злосреће и неправде .
Такав нас белај трефи.
Под стег српства окупљени,
везани за жртвеник судбе
као усамљено молитвено дрво,
потомци смо врлих и порочних,
силних и неумољивих,
јуначних и милосрдних.

Покорних само пред Господом!

Јер барјак је част и слава!

Бог је, браћо, највећа сила
која кажњава и прашта.
Још једном искушава нашу верност.
Крст следите,
душмани од њега страхују.
Само поган заборавља свога Бога,
а они за Бога не знају.

И мисао једну на уму да имате,
овде су у питању слобода и „част“.

Своје животе треба да дамо
за част мајке.
На њеним груд`ма никосмо.
Образ Србије мора да остане
светао и неукаљан,
као млеко којим нас је одхранила.

Наш пут у историју је само један,
пут крви, смрти и огња.
Пут наде, истине и правде,
чојства и јунаштва.

Судбина нам је трнов венац наменила.
Смрт нас је целивала у чело.
Са овог пута нема одступања,
нема назад!
Само чисте душе одлазе у небеску Србију
тамо где су милиони српских мученика.
путем части небеског отечества.
На устима Господњим,
спокој им је вечан!

И зато браћо у бој,
у вечну славу!

И ништа под капом небеском
није било тако истинито
као сузе ратника.
Људи су чудно звериње.
Полете шајкаче као `тице.
и поклич одјекну :
Урааааа!!!