Добродошли!
Има ли у твојој души
бар мало светла,
осим цинизма у речи
и вечите потребе
да поквариш све
што срцу припада?
Има ли још жеље
трептаја страха,
или тихог марша
истине што лаже
јер се боји
да прозбори?
Има ли нечег
што је у теби
криво никло,
па сада тихо
моли да се исправи?
Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .
Jурим реку истине и изгубљених мисли , које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .
Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .
У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене , а изгубљене у вероватноћи , да је то то.
Када душа јечи у отпору срца према вољеној , мислећи да га не воли , спремна на све за само мало , мало среће…
Неки нови мај
Срела сам те једног маја
Кад топла ноћ је боје крала
Очију наших, погледа скривених
Слутила нисам ста ћеш бити мени
Дуге топле летње ноћи
Дуге шетње покрај мора
Чаше пуне црног вина
На плажи, у песку, моја судбина
Моја љубави, што ствараш ову бол у души
Не руши ово мало снова
Зар не знаш да цео свет ми рушиш.
Не, немој
немој птици да крила ломиш,
да лети она би хтела
у освит зоре
само да је волиш
Svirajte mi noćas ovu pesmu tiše
pustite da žica mijuje mi ranu
neka struna njenim imenom se njiše
svirajte mi noćas pesmu za Ljiljanu
Još samo večeras svirajte mi milo
ja sam zbog nje često svoju mladost kleo
osmesima njenim jutro me budilo
nek me pesma seti da sam je voleo
Pesmo reci tiho da je nemam više
otišla je tužna jednog sivog dana
da kraj drugog srećna u zanosu diše
otišla je drugom voljena Ljiljana.
Sad u čaši pijan uzalud je tražim
zalud pijan želim da zalečim ranu
nemam čime noćas ja tugu da blažim
ostala mi tužna pesma za Ljiljanu.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.11.2025g.
Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
у скупља отпад.
Завуче се под стреху
и зачикава ветар
у ципели пуној
хладне воде.
Не крвари,
истећи ће и последња
кап сузе, и нећеш моћи
да зачикаваш
никог осим себе.
Ти ниси кућа,
ни стреха,
ни олуја која уме
да те понесе
у висине.
ЈЕСЕН
Пролазе дани, пролазе године,
долази јесен само мени знана.
Туга за летом никако да мине,
трепери срце ко на ветру грана.
Опало лишће, ветар небу носи.
А понеки лист, храбро одолева,
жељан живота судбини пркоси.
Хоће да живи , будућност да снева.
Све је хладније , хладна киша сипи.
Осташе гране, усамљене , голе.
Док ветар бије, дрво старо шкрипи,
ко кости моје топлину што моле.
Ех да је сунца, кости да ми згреје.
Онога сунца што некад је било,
руменог лица што се мило смеје,
злаћане косе коју није крило.
Па да ме опет ко некада дира,
на радост мами , љубав да ми нуди.
И када спавам срцу неда мира,
топлим зрацима из сна да ме буди.
Сунце се крије иза тмурног неба,
јесен је стигла, побелеше зраци.
Зато се стиди , зна да зима вреба,
белога снега назиру се знаци.
Хеј, не стиди се сунце моје мило,
време пролази и теби и мени,
ипак је лепо у прошлости било.
Жал за животом на радост окрени.
Јесен ће проћи, хладни снег ће пасти,
само ће груда под њим топла бити.
Топлотом својом, душе ће нам спасти,
на месту нашем љубав ће се лити.
Развигор стиже у рано пролеће,
рађа се живот и на радост слути,
из топле груде расте ново цвеће,
виола плава и шафран жути.
Као дете бојао сам се мрака .. Сада је он мој савезник . У њему нема питања ,нико ништа не тражи , само лежимо заједно , тишина и ја.
Понекад ми се учини да заједно мислимо , молитвено , дубоко . Ја највише , о себи , о пролазности , о животу .
И тада , ниоткуда , падну речи , готове као да су чекале само мене . Устанем , запишем их да не побегну у зору .
До јутра од њих настане нешто . Кад их средим да личе на песму , поделим их са светом .Удружење Песника Србије ,ћгосподин Љуба , отворили су ми врата.
А ја само захвално пишем оно што ми ноћ шапне
Ми смо биле девојке седамдесетих
Шетале смо по корзоу
Тражећи погледом своју симпатију
Да ли стоји код „Звука“ или код“ Путника“?
Носиле смо токице на глави
Дугачке сукње од газе
Фармерице у свим бојама
Биле веселе и срећне.
Да ли је погледао? питале смо другарицу
Јао, како те гледа
Велика је дилема била
Хоће ли прићи или не.
Настави са читањем “КРУШЕВАЧКИ КОРЗО – Нина Симић”
Док се звезде полако гасе на мом небу ,и док месец самује на свом путу ,пун емоција ,
ја , капетан животне пловидбе , јездим сам , уроњен у сећања .
Као некада, у младости , кад сам у правој олуји свој брод довео у луку спаса .
Сећам се свих, поименце : Џада , Апаш , Гандра , Лењин , Норвешка , Комарац , Чокси, Белмондо…
Да ли су живи или мртви , не знам нити хоћу да знам .
Овако живе у мојим мислима , у догађајима , сећањима били добри или лоши . У ствари , док сам ја жив ,биће и они .
То је наш живот .
Наше време !