Добродошли!
Рашири своја крила, анђеле
Рашири своја крила, анђеле
баш тада, ти ћеш знати
високо у небо полетети,
баш јако заволети,
сломљено срце преболети.
Рашири своја крила, анђеле
тада ћеш знати, јако загрлити,
гласно се насмејати и
добру своје срце дати.
Научи пасти, али и устати,
битку никад не предати,
снажно се борити, на крају се
изборити и цео свет освојити.
Настави са читањем “Рашири своја крила, анђеле – Ивона Бојовић”
Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.
Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.
Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.
Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.
Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.
Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.
Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.