Месец: октобар 2025.

Vatrau paklu

Vatra u paklu

 

Rane mi cepaju utrobu.

Trnje i igle bodu mi dušu.

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori snovi i noćne more,

po težini podnose se lako.

 

Ovo što kida, ovo što cepa,

meso i kosti i strah što ruši,

razara ponor u izgubljenoj duši.

 

Nemam ja snage da podignem pogled,

nemam ja nade — ovo će i onako u nedogled.

Svet mi se srušio i sve je crno,

samo da ne boli tako puno.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori ćemer, najgori jad.

 

Rane mi cepaju utrobu,

trnje i igle bodu mi dušu,

više no ikad, na dnu sam samom.

Prekriven mi život crnom tamom.

 

Nema mi spasa, nek odem brzo.

Razbijena volja za životom,

ko čaša od stakla.

 

Đavoli dragi, evo me, stižem —

otvarajte svoja vrata od pakla.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Samo da se požuri — polako

I vatra u paklu mi se čini

da peče — jako.

D A R O V I

Još sakupljam srcem darove sa neba
dok manastirska zvona molitvom zvone
pa posolim dušu na koricu hleba
da nahranim alave,gladne demone

I potrčim stazom gde hodaju slabi
da pronađem duše,ostavljene,same
kao kada pastir svoje stado vabi
da im grešne duše odvrati od tame

Na tamjanu pleše nevidljivo pero
i piše mi spise duhovnoga mira
kroz mene se pretače nebesko jezero

sen anđela trepti na velu svemira.
U tišini svetla svetoga predanja
u duši mi šapću reči pokajanja.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.10.2025g.

ПРОЛАЗИ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Пролази време , затворено у чауру наших живота . Пролази мимо нас тек касније схватамо Дa краде наше животе уводећи нас у путеве који воде у лагану смрт . У којој нема времена ни пустих снова , само ништавило непостојаће слепе истине која руши све норме постојања живота у нама . Надамо се истини , правди као водиљи и тежњи наших живота стварајући време за нас , свесни да су га богови створили , за све који су прошли животну причу

 

 

ПЕСМА ЛАКИ – Љубодраг Обрадовић


ПЕСМА ЛАКИ


Кажу иде Лака,
корак му лак!
Види јунака,
баш је опак!

Момак
млад, а искусан,
кренуо у рат да одбрани Косово.
Ко из камена исклесан!
Ми кажемо наше, они њихово.

И тече крв уместо зноја,
ми бранимо наше…
И нема спокоја.
Тек ће да се плаше.

И остварио је своју мисију,
бити војник није лако…
Он брани Србију
а зна: успех долази полако.

Један је живот,
за слободу он се даје.
И кад је свима криво,
он пре свега човек остаје!
Настави са читањем “ПЕСМА ЛАКИ – Љубодраг Обрадовић”

ТИШИНА БРИШЕ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

 

У годинама када тишина брише границу између мисли и стварности ,када , чезња , лута улицама , љубави…..Ја сањам , отворених очију , и то баш тамо где прашина заборава , брише истину из њих , а позна јесен мога живота , ствара вечни заборав . А само сећање , ствара истину , познату мени и времену вечне младости . Иза мене , су остале само лепе , и тужне успомене , пуне давних мириса , усамљености и среће. Које су настале у ретким трнуцима истине . У мислима тражим тебе , јел другачије не знам . Као што ветар , разноси лишће , тако и истина разноси моје речи , а моје срце помера границе , постављене између нас . Други хоће , ја патим . А , докле тако  видећемо . Ми одредјујемо . Можда док траје време.

 

Рашири своја крила, анђеле – Ивона Бојовић

Рашири своја крила, анђеле

Рашири своја крила, анђеле
баш тада, ти ћеш знати
високо у небо полетети,
баш јако заволети,
сломљено срце преболети.

Рашири своја крила, анђеле
тада ћеш знати, јако загрлити,
гласно се насмејати и
добру своје срце дати.

Научи пасти, али и устати,
битку никад не предати,
снажно се борити, на крају се
изборити и цео свет освојити.

Настави са читањем “Рашири своја крила, анђеле – Ивона Бојовић”

ЕГЗОДУС – МИРА ЂОРЂЕВИЋ

Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.

Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.

Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.

Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.

Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.

Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.

Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.

 

ДЕДИНЕ РУКЕ -Љиљана Тамбурић

ДЕДИНЕ РУКЕ

Будили ме шаренкрили певци,
песма птица из зеленог гаја,
капља росе на зеленој травци,
мирис ветра из сеоског раја.

Босонога преко поља трчах,
расејавах семе од маслачка
и у хладу одмарах и ручах,
жир од храста беше ми играчка.

Дедине су руке биле грубе
шта све није урадио њима,
но бејаху најтоплије кубе
да угреју кад ми беше зима.

Најслађе ми биле посластице
кад ми деда проспе из рукава
оскоруше медене и гњиле,
беле трешње са сломљених грана.

Рукав везан врбовим прутићем
и из њега крушке Караманке
ил кад својим маленим ножићем
убере ми печурке млечарке.

Нанизане на гранчицу танку
као перле и од шкољки лепше
и на своме блатњавом опанку
жуто лишће – од шуме депеше.

Сад се питам, но не знам ни сама
како знаде да ме обрадује,
да у време кад цвета циклама
букетиће розе ми дарује.

Из луга је доносио стари
завезуљке од шумских јагода
и још много миришљавих ствари,
од жбуневља преслаткога плода.

А онда је тражио заузврат
да га поспем да умије лице
из цегера, да хлеб скоро бајат
бацим, њиме да нахраним птице.

Сад ми ништа није тако слатко
смокве, киви, папаја, банане
ни ананас, урме, нити манго,
и све воћке знане и незнане.

Ко што беху поклони дедини
жуљевитим рукама кидани
не у журби или у брзини
већ с љубављу силном, даровани.

Тада нисам могла то да схватим
све је било ко да тако треба,
кад бих могла сада да га вратим
да захвалност одам му до неба.

Да пољубим те уморне руке
и ја њему дам некакав дар
да осмехом ублажим му муке
на тренутак да га видим бар.

Љиљана Тамбурић

ЖЕЉА

Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.

Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.

Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.