КУМ – КОЗИЋ САША

Јуче дође кум , да ме види Пописмо кафу , и ракију , мученицу.

„Куме,“ рекох , „волео бих сутра ујутро да одем у цркву , да се причестим .“ „Добро,“ рече ,„долазим .“

И дође . Поможе ми да сиђем низ степенице , седе ме у колица , и одгура у цркву .

Уз пут , сретосмо многе комшије . Видим им по очима изненађени су нашим сусретом Љубазни , а тужни погледи пустише ме да прођем

Стигосмо баш на време . Служба је почела . Гужва је Уђох својим ногама . Присутни ме погледаше . Пред иконом се прекрстих , и помоли Богу.

Баш тада , када су сви у глас говорили молитву , Символ вере , осетих да стојим .    издржах целу службу на ногама .

После , приђе ми свештеник  рече: „Ипак си дошао .“„Увек , кад год могу ,“ одговорих му , на изласку .

Лепо сам ишао , као да сам снагу добио . Кум ме одгура у колицима . Кад стигосмо кући са кумом попих кафу Ћутали смо .

,,Кад год хоћеш , само реци рече он ” на изласку.

Тихо сам плакао . За себе.        Цео дан.

ЂУРЂЕВДАНСКА ЗВОНА

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај душо моја недавно стасала,
Умиј се јутарњом росом
Безбрижна срећо снагом запасана,
На столу стоји славски колач,
Мамино умјетничко дјело,
Цијелу ноћ га шарала.

Пробуди се најмлађи,
Најлуђа радости наша,
Сви смо се пробудили,
Само нам се ти успавао
Као да није Крсна слава,
Као да не миришу љубичице
И не слијећу ласте на кровове.

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај рођено наше, мир куца на врата
И побожно улази,
А гдје си ти
Јуначко кољено да га домаћински дочекаш
Пред иконом и кандилом.

Зар ниси одсањао све битке
За Свету српску земљу,
Безброј малих и великих побједа,
Рано моја љута, непреболна,
Јутрос спокојно спаваш и сањаш
Свијетлу недосањану слободу,
Док Ђурђевданска звона звоне уранак.