У годинама када тишина брише границу између мисли и стварности ,када , чезња , лута улицама , љубави…..Ја сањам , отворених очију , и то баш тамо где прашина заборава , брише истину из њих , а позна јесен мога живота , ствара вечни заборав . А само сећање , ствара истину , познату мени и времену вечне младости . Иза мене , су остале само лепе , и тужне успомене , пуне давних мириса , усамљености и среће. Које су настале у ретким трнуцима истине . У мислима тражим тебе , јел другачије не знам . Као што ветар , разноси лишће , тако и истина разноси моје речи , а моје срце помера границе , постављене између нас . Други хоће , ја патим . А , докле тако видећемо . Ми одредјујемо . Можда док траје време.