Добродошли!
Има једна шталица,
у њој живи кравица,
лепа као краљица,
име јој је Марица.
Мари има телце,
несташно ко зверце,
нежно као перце,
име му је Ждерце.
А Кравица Марица,
богата млекарица,
млеко даје свима,
сто литара има.
Другарица Живка
стално Мари зивка,
да дође на кокице,
да проба и крофнице.
Ту је комшо Жика,
фотограф што слика,
сви знају за Жила,
има триста кила.
Ова сјајна дружина
живи живот прави,
а сад да се захвалимо
нашој дивној крави.
У оку Тишине
Стрпљивост живи,
сваком тренутку
она се диви,
шта је било
и шта ће бити,
то није важно,
у њу су уткане
светлости нити,
чврсто и снажно.
Прошлост, будућност,
и не постоје,
то се мисли
у глави роје,
не буди роб
пролазних сцена,
удахни живот
овога трена.
Раоник је пришо до границе хумља
к’о знак “поштовања” вековног наслеђа.
Обзнанио нагло траг дугог безумља,
не појмећи да је свака хумка међа!
Као неми одсев неимања душе
прозирне копрене трепере у строју.
Презрене су мошти, ћивоти се руше
што смерно бивствују у своме спокоју.
Тврђаве безвремља нису одолеле,
црвене линије постале су тачке!
Хитнуте су на нас издајничке стреле
што на себи носе штапове слепачке.
Даљине нам слути прелест угодника
што на добош ставља Христолика здања.
Призива туђине озверена лика
да поруше бедем нашег о(п)стајања!
За велику смену одавно смо спремни
лишени безвремља, благодати чојства?
Нестајемо тихо, док остаци земни
тихују у чами свога неспокојства.
На тугу мирише разбуђено зорје
што чека да мину стални неповрати.
Ако старо хумље прекрили мраморје,
где ће да изникну нове траве влати?
Kuće okolo žuta zemlja
Iznad visoki vrhovi i šume
Staze nestaju gutaju ih grmlja
Sve poznato a padam u lagume.
Poznajem mesto ali uplašeno
Lutam
Putujem stazama srećem poznata
Lica
uz poznate melodije nepoznatih
Ptica
kuda idem zašto se gubim.
U tami gorostasnog drveća
Čujem žubori i svici se roje
Nešto zove srce moje
Siđi na izvor svoje kuće.
Pored izvora svetle leptiri
Sedi moja majka i gleda
Suza mi kanu u izvor bistri
Ne tuguj sine majka je večno
Pored tebe moje čedo.
КАСАПСКИ СТО
Нити је хтео у јарам да се преже
Нити је хтео за јасла да се веже
А камо ли њиву посну да изоре
Не дај Боже дрва да довуче из горе
Него све се нешто по ливади скита
Као паметно своју памет пита
Па лаже волове и ове воловске жене
О погледу прича с тамо неке стене
Те одатле се види читав воловски рај
Те ту муке нема ни лепоти крај
Те ту се сено само за спавања набере
Те ту љубав нема ни границе ни мере
Добро ајде што он за посао не мари
Ал зашто да остале волове квари
Ајде ти фрајеру у кланицу тек
Да тамо завршиш свој слободни век
Настави са читањем “KASAPSKI STO – Pesma nedelje oktobar 2007 – Spasoje Ž. Milovanović”
Севају муње , стреле небеса Црни облаци надносе се над хоризонтом , а небеске очи Господа тихо нас гледају.
Плаче Марија , Мајка Господња над патњом Србије стварану вековима , кроз вечите битке вођене за и у славу Бога.
Наш човек , св. Сава , седи уз Господа и прича Му о нама Научили смо да тихо појемо и кроз молитву Бога молимо Не могу нам одузети мир.
Када ме болест савлада , када мисли скрену у сажаљење, мирис запаљеног тамјана и пчелињег воска испуни моју душу .
Сањам пут…ходам ка блаженству , ка миру и тишини Мој спас је бројаница у десној руци и Исусова молитва на уснама.
Тихујем . Ходам по облацима на рукама вере , и могу све.
Магаренце Миша
плаче као киша,
изгубио Перницу,
пита учитељицу
како ће да пише,
не зна ни он више,
шта ће сад да ради,
све из ташне вади.
Од Пернице другарице
ни трага, ни гласа,
добила је ножице,
отишла до Лознице,
до зелене пијаце,
да пазари тиквице,
да направи питице.
После школског звона
вратила се она,
и то без пардона,
баш тамо где треба,
Миша игра, пева,
скаче све до неба.
Ником није рекла
зашто је утекла,
и да ли је тиквице
у рерни испекла.
Госпођица Перница
сад је жива, здрава,
истина ће испливати
једног лепог дана.
Да ли ћу дозволити
тами да ме гази,
ил` ће светлост небеска
душу да ми мази?
То зависи искључиво
и само од мене,
моје добре воље,
кажем себи одлучно:
“Све ће бити боље,
кад се срце, ум и душа
сусретну и споје.”
Заједничким снагама
на бојишту стоје,
мрака, таме и злих сила
више се не боје.
Светионик светлост
постојано чува,
и кад океаном
ураган задува,
од сада ће сунце
вечито да сја,
капетан живота
постао сам ја.
МОЈЕ УТОЧИШТЕ
Моја срећа је потпуна
када сам уз тебе
као да сањам ове дане
а у ствари је стварност за мене
Чврсто стојим на својим ногама
захваљући само теби
сигурна у твом наручју
до краја живота да се не промени
Ти си моје једино уточиште
осећам твоју снагу и храброст
и постајем много јача
из прошлости се губи слабост
Такве ствари се не мењају
одржао си своје обећање
знам да сам сигурна уз тебе
све сто је лепо треба да остане Настави са читањем “МОЈЕ УТОЧИШТЕ – Даница Рајковић”