Аутор: Anita Kovačić - Popović

Тражим те у сновима,
док се нечујно провлачиш кроз моје мисли,
остављајући траг који се не види,
а ипак остаје
на уснулом срцу
и у измаглици јутра
која са првим светлом полако испари.

Не говориш.
Не појављујеш се.
Само тишина уме да носи
твој неизговорени глас,
онај што дуго одзвања
негде између даха
и успомена.

Пролази време.
Године се смењују
као лишће које ветар однесе,
а ништа се не догађа.
Ништа се не мења,
осим сећања
која полако бледе,
као трагови на води.

Питам се
куда одлази живот
док пролази поред нас,
без погледа,
без додира,
без једног јединог тренутка
који бисмо могли заувек да сачувамо.

Хоће ли нам се једном
смиловати време,
па укрстити путеве
који су се толико дуго мимоилазили?

Да ти још једном
украдем загрљај.
Онај у коме престају питања,
у коме се утишају сви немири,
у коме бих,
бар на трен,
нестала од света
и мирно заспала.

О како време уме да превари и
у лепом друштву скрати сате,
а у тузи их развлачи у године.

О како време зна да одлети и
живот прође у једном трену,
а дани се растегну без милости.

И зато у сваком даху тражим мир,
у свакој минути тражим смисао
да ми време мање бежи,
а живот више траје.

Ноћас си се ушуњао у мој сан
и тамо заспао.
Док сам те грлила,
ја у сну нисам спавала.
Гледала сам те жељно,
док ми је рука пратила покрет твог дисања,
а врат упијао дах
који се тихо разливао око мене.
У том сну
ја нисам спавала
и нисам желела да будем пробуђена.

Нема те, а тако сам те жељна,
нема те у додиру ветра што ноћ доноси,
ни у звуку лишћа које шапуће твоје име.
Нема те у години која остаје иза нас,
нити у новој што несигурно долази.

Нема твог присуства у јутру што буди,
ни у тишини што срце ми стеже.
Нема те у погледу што тражи траг,
ни у мирису прошлих дана што носе твоје сенке.

А тако бих желела,
да си ту, у мом свету без боја,
да твоје руке врате топлину зиме,
да твој осмех испуни тишину ноћи.

Нема те, али у мени живиш,
у сваком уздаху, у свакој сузи.
И док те тражим у корацима живота,
знам да си негде…
увек део мене, у времену што нас спаја.

Свака песма тајну скрива,
у њеним стиховима душа почива.
Читај пажљиво нит по нит,
да не замрсиш почетак ни крај,
да не останеш без одговора,
који ти можда треба.
Кроз песме плетем жеље,
често и оне никад остварене.
И док рука пише, а мисли се роје,
уморно је срце моје.
После мене остају успомене,
песме ове које бледе,
које су мени све,
а вама можда ништа не вреде.

Од погледа твог задрхтим сва,
као пламен што изненада букне.
Врела страст кроз мене проструји,
у твом присуству све се згусне.

Шапат са усана твојих, тих и нежан,
као ветар што мирис ноћи носи.
Додирује врат, оставља траг,
у вртлогу страсти где немам моћи.

Прсти твоји у мојој коси
плету мреже жудње недоречене.
Усне твоје на мојима горе,
бришу мисли, заустављају време.

Страст тече, попут вреле реке,
преплављује тело, буди све.
У пламену што ломи свет,
спајају се душе, нестају границе.

У мокром песку остављам траг,
док таласи бришу моје кораке, један по један.
На хоризонту, сунце тихо тоне,
златни круг нестаје у морској дубини.

У тишини вечери те дозивам,
срце ми неуморно куца.
Тражи начин да угаси пламен чежње,
да стиша немир у души.

Месечина просипа сребро по таласима,
ветар нежно милује моју кожу.
Мирис мора носи твој загрљај,
обавија ме, као да си опет ту.

Под старом маслином,
чујем шапт из прошлости.
Појави се на трен, па нестани,
али остави ми сећање на ноћ поред тебе.

Сећаш ли се тог тренутка,
кад си се тихо пришуњао,
твој поглед пронашао мој,
као да смо чекали одувек.
Без речи, загрлио си ме снажно,
и у том загрљају,
нашла сам слободу и сигурност.

Твој додир био је ватра на мојој кожи,
остављао трагове што горе и данас.
Твоје име лежи на мојим уснама,
претешко да га изговорим,
а опет свуда присутно.

Нису нам биле потребне речи,
све смо знали, све смо ћутали.
А онда, мисао се распрши у ваздух,
као пепео сагорео у пламену те ноћи.

Тајно моја, што пламтиш у дубини,
скривена од света, сама сагореваш.
Попут сенке, обавијаш ме тихо,
у жељи да ме заштитиш од свих.

Тајно моја, помешаш мисли,
у мени олује покрећеш.
У сновима ми долазиш нежно,
пољупце крадеш као лопов ноћи.

Тајно моја, ветром ми шапућеш,
и даље сам твој.
Бежиш у тајновитост, страхујеш,
јер љубав те прати, а ти је избегаваш.

Тајно моја, били смо слаби пред том ватром,
изгубили смо оно што нисмо разумели.
Али чекам те, да се вратиш,
и загрлиш ме без речи,
као што смо једном знали.

Године су проклизиле кроз моје влажне прсте,
остављајући боре на срцу кроз које се провлаче успомене.

У тој тишини, љуљао ме је живот изнад жара,
навикавајући ме на искушења, тугу и страх.

Најтеже ми је било сваког дана проживети тај тренутак,
из дубине душе,
који се измигољи и одузима ми дах, паралишући мисли.

У тој секунди, одвијао се неми филм испочетка,
вртећи старе слике које нису желеле да нестану.

Проживљавајући тај тренутак, живела сам тајну,
у којој се крила вечност мог постојања.