Свевиди осветли ме, да спознам где је извор,
чему к’о река течем?
Да сазнам ко сам, јер ти под скут понекад ступам,
а савест стално пече?
Да ли сам чедо варке лишен свих опроштаја,
такав сам проклијао,
или сам слепи путник на потопљеном броду
што стазу није знао?
Грешан сам! Стално носим у храм струк босиока
да моћ молитве мамим,
а не отварам срце, да ти у њега крочиш.
Да Духом Светим плами.
Опрости, јер тугујем, понекад сочно псујем.
Два ружна имам лика?
Чим у храм Свети крочим на себе стављам маску
Божијег угодника?
Праштај, јер давно хтедох видом да се уверим
да ниси само варка.
Твој Син с нама је био, био и Васкрсао!
Сад је „Нојева барка”.
Одричем се празнорук порока и „врлина”,
снова о лажној срећи.
Родитељ свом сам болу, а поновљеном греху
казну сам ћу изрећи?
Заветом Тројства речи нудим ти завештање,
знам да си лука спаса.
Молитве кајне појам лишен свих одсутности,
ал’ ниоткуда гласа?
Само рођене речи враћају се певањем!