ИЛУЗИЈА ВРЕМЕНА

Свака секунда одјекује твојим ликом,
док се у оку склупчала водена лоптица
која не жели да клизне.
Ако би потекла, одала би стање душе
која се ломи и јечи као на ломачи.

Одавно је време постало мој непријатељ,
јер га је вечито скривало у данима
који су пролазили у тражењу
и ноћима које су одзвањале чежњом.

Мисао је клизила између та два континуума
и губила се у реалности,
јер је била спутана рутином
која је испуњава.

Живот у коме живим данас
тежи је од оног што ћу живети сутра,
а прошли дани испуњени сећањем
само дају лажни мир.

Пожелим, тако некад, да постанем само мисао
у једној глави коју одавно нисам видела.
И пожелим да понекад будем реч
коју изговара тај изгубљени глас
који сам толико волела.

Баш када сам сломљена, пожелим да ме дотакне
топла рука његова која би ме пробудила
из овог кошмара.

А време пролази, сат тихо куца
и ништа се не дешава.
Дуго већ будна сањам о нама,
уморна од ишчекивања,
планирања, од стварности
која ме спутава да будем део твог загрљаја.

Зато ове ноћи одлазим у вечност,
где се крије сјај
и где ме чека изворни дар,
јер сваки мој откуцај без тебе
у овој илузији времена није вредан постојања.

СЈАЈ У ДУАЛИТЕТУ

Некада давно, били смо једна звезда на небу,
сијали у виду једне душе.
Када се десио колапс
и све претворило у материјалност,
звезда се поделила на два дела.

Та два дела једне душе постала су
два тела једне целине.
Осликавала се судбина у оба дела,
разливале се емоције у дуалитету
трагајући за својом половином.

Једног дана, препознаше се
и у страсти спајања изгубише.
Засветлеше те половине опет у једну целину,
али на овом свету важе другачија правила
него у Универзалној сили душа.

Овде је свака морала да буде раздвојена
како би порасла и научила да сија као једна.
То је било болно искуство
које је оставило вечити траг чежње
у којој су се губиле мисли и емоције.

То је био свет у коме је стварност саткана од правила
у којима не може да живи једна чиста
и искрена душа Универзума.

МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић


МЕНИ ЈЕ ЛЕПО

И сваки пут кад чујеш црквена звона,
сети се да те је волела она.
Сад ветар носи успомене, ко увело лишће.
Проћи ће године када ћеш схватити да си изгубио.
Немој очајавати јер мени је лепо.
Са буром путујем,
над морем пловим облацима меких паучина
исткани златним сјајем што их сунце баца
и таму претвара у наду.
Настави даље, немој стати, не окрећи се,
јер ће те стићи боли и наврнути сећања
која ће душу да ти сломи.
Не мисли на мене, јер мени је лепо,
знати да ме је волео неко.
И сада срећу тражи,
из успомена мене не буди.
Повредиће те дубоко,
јер мене нема.
Твоје су речи,
ко сутон дана одзвањале у мени.
И свака помисао на те,
зави ме у црно.
Ал’ мени је лепо,
не тражи ме, не буди успомене старе,
болеће те, а бол тешко престаје.
И сад се чују црквена звона,
на тебе ће увек мислити она.
И кад сунце сија и ветар дува,
море хуји и ноћ се свија.
И кад падају горке кише.
Ал’ мени је лепо,
у тами далекој,
где боли нема и вечност постоји,
а сенке нестају у измаглици.
И нек те сваки одјек звона у даљини,
подсети на мене.
Ал’ не буди успомене,
јер бол тешко престаје.

Настави са читањем “МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић”