Ознака: ljubavna poezija

ЗБОГ ТЕБЕ

Kада ти једног дана стигне вест
Да су нашли неко беживотно тело,
Знај да је празно срце, без капи крви,
И уморно од молитви,
Најзад, престало да куца,

Због тебе!

Душа ће тад, већ увелико, напустити
Усамљени овоземаљски брод,
Остајући гладна и жедна,
Највише усана и додира твојих.

Ако ти јаве тужну новост,
Ти не брини и нипошто
Осмех не скидај са баршунастог лица.

Знај да ћу и даље бити зеница ока твог,
Део шнале и чешља на твојој дугој коси,
На сваком ћошку, твоја сена,
Заносних покрета, веран анђео чувар,

Због тебе!

NA PUČINI

Gledam u daljinu, na ovom otvorenom moru,
Zamišljen, jer je u glavi pregršt nekih misli.
Dok je voda nalik nekom mastilu i mramoru,
Srce u seti skita, iako su dušu i telo bolovi stisli.

Nakon tebe mi je ostalo samo jedno sećanje,
I sva lepa mesta na kojima smo zajedno kisli,
Gde smo ljubili jedno drugo, dajući obećanje;
Ono obećanje, koje osta samo deo ovih misli!

Prebrzo smo potrošili sve ono u šta smo se kleli,
Iako smo mislili da imamo ljubavi za dva života.
Venac naših nada i strasti prerano smo raspleli,
Dok sa brodovima odlaze svi naši snovi i divota.

More boje mastila, pozdravi mi najdražu moju,
I na svojim talasima joj prenesi setne reči moje,
Jer još uvek maštam i nadam se samo njoj,
Tom mirisnom i radosnom životu, udvoje!

БУДИ СЈАЈ ОЧИЈУ МОЈИХ

Kао кишне капи, падам по твом длану
Чувај ме и носи, плаха лепото медна
До небеских висина, на крилима облака
До места, где нас чека љубав једна

У топлој вечери, буди сјај очију мојих
А ја свака бразда на лицу и челу твом
Под звездама радост и срећу ткајмо
Док твоји прсти миле по рамену мом

Наша срца крећу, нешто јаче, да бију
А тела започињу љубавну игру и плес
Млади месец нам сада друштво прави
Kао и повијена бреза и љубичасти врес.

ČEŽNJA

Pored puta i bulki, mladih i bujnih,
Pod okriljem sunca i breze zelene,
Jedna devojka leži, usana rujnih,
Zavodeći sve lepotom, pa i mene.

Pogled sa njenih očiju ne skidam;
Plave su, nalik nebu i sinjem moru.
Tišinu često uzdasima prekidam,
Tresući njima čak i obližnju goru!

Svaki njen pokret pažljivo pratim,
Iako u meni izazivaju čežnju veću.
Do njenog srca hteo bih da svratim,
Radujući joj se, ko leptirovi cveću.

Iz mene vulkan nemira sada kreće.
Opevaću joj tiho o ljubavi stihove.
Dok ka meni glavu najzad okreće,
Strašću ukrašavam rime njihove!

Ivo Torbica
(iz knjige Sa svih izvorišta tvojih)
Sva prava zadržana, 2024.

U SVOM SRCU

Kojim god putem da krenem
Nosim te uvek u svome srcu
Jer bez tebe patim i venem
I u patnjama nemam granicu

Na svakom ćošku vidim tebe
Tvoje oči, lepo i nežno lice
Bez te lepote sve me grebe
Dok nemira nastaju bujice

Moga života si svetla strana
Deo zaljubljene i setne duše
Bez tvog osmeha je rastrgana
Kada čežnje krenu da guše

Ne krij nikada strast od mene
I daruj mi usne, kosu čudesnu
Zagrljaje i samo reči iskrene
Kada se uzdasi u nas utisnu!

GOSPODAR TUGE

U praskozorje, kada zauvek nestaneš,
Zaplakaće plavo nebo i vesele ptice.
Fijuk vetra i žubor hladne zelene reke,
S nemirnim srcem, glasnije će se čuti!

Kada budu postali nečujni koraci tvoji,
U meni će slike neke tad nedostajati,
Sivi oblaci će mi praznu dušu nadviti.
Postaću gospodar tuge, leda i mraza!

Oko mene je zavladao večni mrak i dim.
Pomisao na nekadašnje, već me grebe.
Obična sam, bleda senka staroga sebe.
Odavno nisam bio među oblicima živim.

Kao da sam otrov popio. Gubim dah!
Al` i dalje tvoj lik svugde rado bih tražio,
Na mestima, gde se nit strasti nastavlja;
Tamo, gde dodiri i pogledi kasniti neće!

NE DOPUSTI

Ne dopusti da me orkani od tebe odnesu
Vetrovi i oluje, koje u meni postaju sve jače
Neka me do tvoga srca anđeli opet donesu
Kako bi ova duša prestala da moli i plače

Ne dopusti da nas tornada nemira rastave
I unište sve naše zajedničke želje i snove
U okeanu i moru tuge uplakane nas ostave
Prekidajući nam sreću i sve planove nove

Ne dopusti, jer to dugujemo jedno drugom
Nekim vremenima prošlim i čistoj ljubavi
I putujmo nekim drugim putem i prugom
Kad nam zora u živote novu priliku dostavi!