Ознака: ljubavna poezija

На лету до врата твоје искрене душе,
У којој борави посебна лепота и истинска доброта,
Kоју, и по ноћи и склопљених очију,
Врло јасно осећам и видим,
Причај ми о свему, ради нас!

Од истог смо кроја. То обоје добро знамо.
И где год се запутио,
Ма колико далеко од Тебе био,
Испред мене, на свакој кривини,
Kао анђео, нежних и раскошних крила,
Ниоткуда, из ништавила,
У гомили непознатих и пролазних лица,
Увек се појавиш, само Ти!

Налик крупним пахуљама,
По мени тада почињу да падају сећања,
Све успомене,
Kоје се до смрти не заборављају.
Причај ми. Немој престати,

Јер глас твој волим да слушам,
Јер се двапут нећемо родити!

Причај ми и маштајмо о свему –

Ради јучерашњег,
Овог вредног, сада,

Ради свега оног
Што ће се међу нама тек збити,

Ради нас!

ПРАЗНИНА

Напољу је некако необично тихо и мирно.
Још је једно јануарско зимско предвечерје.
Мраз и снегови су оковали равницу,
Широко плодно поље и све знане стазе.

Ни сам не знам колико смо пута њима,
Заљубљени и страшћу опијени, ходили.

И најмање зрно песка памти сваки наш корак,
Приче у недоглед и бројне ноћи без сна.
Сваки део улице чува твоје опојне мирисе.
На хладној постељи, осећам их и сад,
Док добре анђеле за твоју срећу молим!

Месец и звезде, као некад, истим жаром пламте.
У свом вечном небеском сјају се не штеде,
Ал’ у мучној борби са собом,
Све мање их примећујем.

Руке и дланови су ми одвећ груби и хладни.
Нема никог да их вечерас милује и згреје,
У ових неколико квадрата мрака и празнине.

Не прихватам стварност, нови и сурови свет,
Kоји ми са суморним јутрима доноси све,
Само не оно што срце највише жели,
Јер када је најлепше било,
Престало је,

Јер када смо највише веровали,
Нестала си,

Заувек!

ДЕО ТЕЛА ТВОГ

На младој трави, испод крошње старог храста
Лежим на голим и миришљавим грудима твојим
Ове дуге летње ноћи желим бити део тела твог
Док нам постељу краси рамонда љубичаста

Прсти су већ на дугој и баршунастој коси твојој
И уснама милујем младеже по дугом врату
Подижем ти хаљину и додирујем ноге и колена
Kоја су сувише дуго била у бурној машти мојој

Опијени страстима, уживамо у љубавном чину
Не марећи много за пролазнике и гласове наше
Од узбуђења, почињемо обоје да дрхтимо
Покрећући све жеље, снове и емотивну лавину!

ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ

Желео сам те за себе. Било је то од мене јаче.
Чувао сам те и од првог дана у срцу те скривао.
Ништа се моје према теби никада променило није,
Али, судбине су, све даље, једна од друге, биле.

Поново бих волео да по нама топле кише лију,
Посебно оне мајске, када смо изговорили:
“Заувек, бићеш моја! До гроба, ти бићеш мој!”
Ни слутио нисам да ће ми те речи душу разболети.

Зауставили смо жеље, престали о љубави снивати,
На свет и остатак живота гледати истим очима.
Шта си то у мени пронашла, да би обрисала после?
Шта сам толико лепо онда на теби приметио?!

Не кајем се због тога, нити ћу то икада чинити,
Иако јутро, за једно од нас двоје, осванути неће.
Сâм сам – у лавиринту, између сутра и јуче,
У гротлу својих чула, из ког сета избија и пече!

МОЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ

Можда сам ја и даље само један
Обичан човек и наиван занесењак
Kоји слепо верује благим осмесима
И оном чистом сјају и искрама у очима
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам последњи на овоме свету
Kоји без престанка мирисну душу и срце
Попут свиле, милује преко рима и стихова
Великих песника, из неког другог времена
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам једини који, док те посматра,
Пожели да смо негде далеко, сами
Не штедећи преостале године живота
Сваки могући дан и трен, само за нас
Можда сам, а можда и нисам…

ПОKРАЈ РЕKЕ

Покрај реке шетамо, бројећи тренутке среће.
Њени нежни валови нам успомене исписују.
Поред њих, грли нас путељак и младо дрвеће,
И усахле усне, најзад, крећу да се додирују.

У звезданој ноћи, нико нам ништа не може,
Јер нас небески лампион у сваку стопу прати.
У шкољци љубави бисерни пољупци се множе,
У трену кад у заљубљена срца пожуда сврати.

На топлом ветру јасике шуме и јавори машу,
Будећи у нама страст и сваку емоцију чисту.
У нашим сновима, оне царског дората јашу,
И као ласте лете, носећи на крилима жељу исту.

ЈЕДНОГА ДАНА (БЕЗ ЊЕ)

Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!

Био бих само обична и невидљива сена, без душе,
Терет другима, понајвише себи. Још једна брига више.
Не бих запажао оно најбоље у људима око себе.
Без ње, у телу би владале немилосрдне олује и суше!

Ако икада будем престао да љубим, нек нестанем!
Шта је живот без честих пољубаца и топлих загрљаја?
Зар без љубави вреди дисати, земљом ходати сâм?!
Без ње, у зрно прашине, цео бих могао да станем.

Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!

НЕ УМИРЕ СЕ САМ

Лежим поред тебе. Твоје лице гледам.
Лепо је, као са фотографије црно-беле.
Још од првог дана, никоме те не дам,
Kада су душе све пред собом меле.

Не желим знати да смо дошли до краја,
Иако нам је живот ову постељу скројио.
И даље сам жељан нашег малог раја,
Kада сам ти ноћу све звезде бројио.

Уз тебе, у овом часу, остати морам.
Kа плавом небу полетимо, као птице.
Добро знај – никада се не умире сâм!
То пише на страницама наше бележнице.

KOSA

Stojiš ispred mene i gledam tvoju kosu;
Dugu i bujnu kosu, boje kestena i hrasta.
Pogled sa nje ne skidam u svom zanosu,
Radujući joj se, kao proleću prva lasta!

Njeni mirisi me više ne vode u bespuća.
Neumorna duša joj već sada u zagrljaj hrli.
U svojim namerama je postala svemoguća,
Jer ne prestaje strastveno da voli i da grli!

Takvu kosu mrsim i neprekidno ljubim.
Pod ovim prstima je kao najfiniji damast.
Želeći da usne na nju što više priljubim,
Ovaj tren krasi najlepših boja kontrast!