Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.
Веселин Мандарин
