Категорија: Ljubica Žikić

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.
 
ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном,
да нам снага не свене;
Љубицом,
да нас љубав не заборави;
Смиљем  и босиљем
И другим чудотворним биљем.

Наше се дјевојке зову
По плоду вишње и дуње,
По јагоди раној и слаткој.

У горка уста смо
Њихова имена настанили.
Њима се бранили, лечили и сладили.

Настави са читањем “ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић”