Добродошли!
Понекад певаш бајалице,
а никад не споменеш моје име,
иако ти је стало да ме упрегнеш
у своје друштвене обавезе.
Бескрајно задовољна
у разлици између тебе и мене,
док држиш ми придике и помераш
карактер у који нисам сигурна.
Пронађи себе у греху
и напиши на устима невиности:
да је најважније бити човек,
у коме ћеш пронаћи поверење.
Dođu tako dani kad prospe se duša,
pa postaneš svačiji a ne samo svoj;
kada razum srce neće da posluša,
kad od blaženog mira predeš nespokoj.
Dođe neko vreme kad pogled ti skriva,
crni oblak tuge pomrači ti sreću;
zalud tražiš humku gde ljubav počiva,
da za pokoj njenu ti zapališ sveću.
Dođu neki dani kad usahnu strasti,
kada mesto žene ti miluješ tugu;
i zalud se trudiš znaš da moraš pasti,
u beskrajnu crnu duboku jarugu.
Pa poželiš opet ceo svet da nosiš,
u bludnim noćima da utoliš glad;
zalud ljudskom snagom životu prkosiš,
i sve je za badava, nisi više mlad.
Kada mrak te mije a nadaš se zori,
u srcu zanavek čuvaš zrno sreće;
kada trulo telo sa dahom se bori,
znaš da novi dani više doći neće.
autor
Jovica N. Đorđević
Боже помози ми
да не лутам по трњу
где ђаволи воде коло
и испашта душа!
Речи да ме муче
у греху да живе
и падају у казан.
У страху да живим
среће да немам,
у ђавољем крилу
снове да сањам.
Боже молим те
спаси нас греха
прекрсти крстом
и умиј молитвом
Исуса Христа!
Mir
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni
Ti u duši mirnoj spavaš
Srcu drhtaj produžavaš
Nek oluje sve poruše
Ognjište si jedne duše
Tinjaš nežno neizbežno
Ti led topiš
Muku hladiš
Neka puca nek se ruši
Miran budi i pevuši
Osmeh sjajan poigrava
Duša jedna mirno spava
Pokrivka je ona tvoja
Miris dunje tu se širi
Da te čuva i umiri
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni.
NOĆAS
noćas mi ne pričaj tiho
nisam spremna za meke reči
ne puštaj note setne
i ne teraj mi suze na oči
noćas ne traži u mojim očima njene
bajke zadrži duboko u džepu
dok stojimo pod vedrim nebom
i ne moli za oproštaj
noćas dok zvezde na nebu mimohod prave
i utiru put duši mojoj
stavi ruku na moje rame
zagrli me na tren i ćuti
Настави са читањем “NOĆAS – Vesna Đukanović”
Константа
Када бих дуги поклонио нешто од твојих боја,
Би ли сачувала скромност детета
Са улица сеоских, прашњавих,
Твој додир преосетљив за чело небеско
И овај свет нестални, данашњи,
Да ли би остала своја за вечност
И за овај трен достојна,
Моја?
Када би одузела себи мало од осмеха
И дала на чување мом имену заборављеном
На врховима старих градских кровова,
Да ли би отишле оне чулне слике
Нашег времена остављеног,
А да ми остане само једна,
Твоја?
У налету топова што звече
И фарбају земљу црвеним сузама,
Твоје су очи сјајне од надања
За дечји осмех и нова рађања.
Да ли би у обрисима градских тргова
Слутила мирисе дивљине,
И поклонила љубав мојим уснулим парковима,
А да остане непромењена у сећању,
Недоречена у прстима,
Своја?
Ostaće li tiho Sanja (akrostih)
Opet tu… Taman pred gungulu, il’ ’pred njene duše.
Spori koraci da l’ su, dok je još daleko mis’o,
Tad muljanje Morfeja k’o oset teče ’pod guše;
Al’ su življi dusi, stigavši gde se uzdah dis’o,
Ćutke produljuju, i dalje kade, sebe suše.
Eto, to su ere, i svaka steže njene duše.
Lunja misao, sve do Ideja, čini se, stiže,
I posvud’ hodi, sve dok je ne gleda oka pogled;
Tada, barem moj časnik od onamo siđe bliže,
I dok se biće stapa u taj mirni, tihi dogled,
Hitro priču prateći, od misli pitanje stiže:
Ostaće li tiho? Mora li tako tiho biti?
Sinuće li očitost, stih li će tada beknuti,
A što reč senči, hoće li se tada ’pak pobiti,
Njenog ramena radi hoće li biće kleknuti?
A ovde bitno, u Slovima što liju će biti.
ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ
Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.
У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.
Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало”
Niko nije lepše,
od tebe pesme pisao,
kosu sa lica sklanjao
ni takav osmeh nosio.
Zbog tebe svi su patili
a ja sam za tebe disao!
Sutra da sretnem tebe,
ja bih se opet zanosio.
Nikad ti nisam rekao,
visoko ti si stajala
a ja sam samo padao.
Mladost je kratko trajala…
Настави са читањем “SUTRA DA SRETNEM TEBE – Ljubica Pejić – Kuzmanović”
OD SVAKOGA VINA GUTLJAJ
Dok februar belom bojom, na prozoru kuće stare
sa vetrom i izmaglicom, svojeručno crta šare,
za stolom se ukućani skupljaju uz slavsku sveću
da proslave vinograde i požele vinom sreću.
A domaćin, otac očev – lice mu je istorija,
sve što nam je do sad reko nije puka teorija,
Trifundan je dan poseban jer deda je duša vinska,
šake su mu ko čokoti a reč prava i istinska.
Ispred njega tri su čaše nasipane sa tri vina,
neće, kaže, da ih deli, sva tri su mu isto mila.
Deda čuva i sad tajnu, al moraće da je kaže,
iz iskustva decenijskog sva pravila koja važe.
Pa, viljuškom deda kucnu, prvu čašu, s vinom belim,
-Deco moja, čujte vamo, nazdravljam vam srcem celim,
Smederevka, ovo vino, dade nam uz malo muke,
ostavljam ga za krštenja i za svadbe za unuke.
Zlatni zraci, iz njega se, kao jutro razlivaju,
oni koji njega piju, znaju zašto uživaju,
sa medenom notom svojom služi samo za veselja
i ljudima usamljenim za duševna isceljenja.
Ispi gutljaj ta starina, pa pogleda tad u sina,
-Vidiš sine drugu čašu, u njoj ukus je milina,
Tamnjaniku kad smo brali, pomogla nam lepa Jana,
pored tebe sad je ovde, kao bogom da je dana,
Nazdravljam vam ovim vinom, da vam ljubav navek cveta,
da vam bude snažna, slatka, večna kao vera sveta,
crno ko krv Isusova, i sa mirisom malina,
prenosim ga sad na tebe, a ti ćeš na svoga sina.
Kada treću čašu uze, on pogleda u unuka,
suze pusti niz obraze, zadrhta mu stara ruka,
-A sad tebi, milo moje, da ostavim nešto svoje,
ovo vino što ga vidiš od Prokupca nastalo je…
Kad ka suncu ga okreneš, rubinov se spektar stvara,
kad je mlado, ko ti sada, ono nepca očarava,
a ja ću ti reći tajnu, bez ljubavi vina nema,
ako s ljubavlju ga praviš, bolje ti je od melema.
Od svakoga vina gutljaj, pa još jedan i još jedan…
Ko da do sad pio nije, kao da je pića žedan…
Zaspa tada sav opijen, slatko, mirno kao beba,
srećan što i ove zime nazdravi baš kako treba.
Ljiljana Tamburić